Bogatstvo planine prirodnim lekovima – Kantarion i Rujevina

Lekovita biljka Rujevina

Rujevina je lekovito listopadno ukrasno drvo koje može narasti do nekoliko metara u visinu. Podseća na malo veći žbun. Njegov koren je dubine i preko jedan metar. Postoji i ukrasni crveni ruj sa bordo ili tamno crvenim listovima. Plod je crvena suva koštica koja sazreva u julu i avgustu. Osim što ovo lepo drvo može služiti kao ukras, ima brojna lekovita dejstva. Zbog toga se mnogi interesuju za čaj od rujevine. Međutim, čaj od rujevine se retko nalazi u slobodnoj prodaji i najčešće se nabavlja preko travara.

Stanište rujevine je u južnoj Evropi, zapadnoj i srednjoj Aziji. Raste u listopadnim šumama do 1.600 metara nadmorske visine. Jak i razgranat koren dobro veže zemljište, pa se koristi radi sprečavanja erozije. Razmnožava se semenom, deobom korena ili položenicama. Prodaju se sadnice rujevine za uzgoj u vidu ukrasnog grmlja i drveća. A ruj se sadi u jesen ili na proleće.

Ova biljka se koristi za suzbijanje dijareje, protiv paradentoze, hemoroida i čira na želucu. Deluje na ranice afte u ustima i na spoljašnje rane, čireve, akne. Kao lek se koristila i protiv dizanterije, kolitisa, protiv ćelavosti. Dok je srpski narodni lek kora rujevine, protiv lečenja raka. Njegovi lekoviti delovi su zapravo list i kora. List se bere samo kada biljka cveta i zatim se suši. Uglavnom se kao lek pravi čaj od rujevine. U pola litra vode se stavi kašika usitnjenih suvih listova rujevine. Kuva se dok voda proključa i posle par minuta se skloni. Kada se procedi pije se tri puta po 2 dl dnevno pre jela.

Kantarion

Kantarion ili gospina trava, još odavnina je poznata kao lek za najrazličitije bolesti. Ova biljka raste na pašnjacima, livadama ali i na kamenitim liticama. Cveta od maja do avgusta u zavisnosti od podneblja.

Kantarionovo ulje je jedan od najpoznatijih narodnih lekova za rane i opekotine. Veoma je složenog hemijskog sastava, zbog čega deluje antivirusno. Biljka sadrži tanin, nešto smole, etarsko ulje, holin, vitamin C, i crvene boje hipericina. Upravo hiperecin deluje antidepresivno.

U narodu se upotrebljava protiv posekotina, opekotina, hemoroida, pomaže u zarastanju rana i deluje kao antiseptik, a iznutra protiv bolova jetre, želuca, proliva i drugih oboljenja. Dejstvo kantarionovog ulja je mnogostruko. Njime se mažu rane, posekotine, opekotine i druge povrede ili se natopi gaza, pa se mesto obloži.

Kantarion se uspešno koristi kod čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Najčešće se piju čajevi ili se pije kantarionovo ulje.

Naše planine su bogate lekovitim biljem, kao što je već sam boravak na planini sam po sebi lek, ono što vam planina nudi je mnogo više od toga. Ove biljke se i danas koriste i verujem da većina nas ne bi želela drugačije da se bori sa određenim problemima, osim sa prirodnim lekovima. Zato, svaka vaša poseta planini je doprinos zdravijem telu i duhu!

Mali umetnik sa dva, tri stana – Evropska Veverica

U jesen, veverice na sve strane u prirodi pronalaze bobice, koštunjavo voće, semenke, dugotrajnu hranu kao što su semenke bukve, lešnici i orasi, zatim sve to skriva u svoj dom za predstojeću sezonu. Sjajnim čulom mirisa, ovaj glodar svoj špajzić sa zalihama hrane može da namiriše duž svojih poznatih ruta i ispod sloja snega od 30 centimetara. Dok one zaboravljene semenke koje su posađene na proleće počinju da niču. Zbog toga je veverica veoma važna za razvoj mnogih stabala u šumi.

Zaštićena vrsta veverica na Zlatiboru jeste upravo Evropska veverica. Ona je dugačka od 19 do 23 centimetara, samo rep je dugačak od 15 do 25 centimetara. Njena težina iznosi od 250 do 340 grama. Nešto je manja od sive veverice, i mužjaci i ženke su iste veličine. Dugačak rep joj pomaže u održavanju ravnoteže i pravca pri skakanju od drveta do drveta.

Boja krzna varira, u zavisnosti od regiona može biti od crne do crvene, dok je stomak krem boje. Dva puta u toku godine menjaju krzno, leti je tanje a zimi je deblje i dosta tamnije. One sa crvenkastim krznom najčešće naseljavaju listopadne šume, a u tamnim i hladnim zimzelenim šumama žive predstavnice tamnijeg krzna. Po ušima se najviše razlikuju od drugih veverica, jer im se pojave veliki čuperci na ušima. Imaju oštre, iskrivljene kandže kojima se penju po drveću.

Evropska veverica naseljava čitavu Srednju Evropu i može se videti u listopadnim i u zimzelenim šumama, kao i u mešovitim. Sve češće ih možemo sresti u parkovima i baštama, jer, svesne su da se u blizini ljudi može lepo živeti.

Kada veverica završi svoju potragu za hranom odlazi na odmor u svoj dom, koji je uglavnom napravljen od grana, lišća, mahovine i smešten je visoko u krošnji drveta. Ali, ukoliko niste znali, vevericama nije dovoljna samo jedna kuća, ovi mali umetnici prirode često imaju dva, tri stana i stalno se sele iz jednog u drugi. Svaki stan ima najmanje dva izlaza. Debeli zidovi štite skrovište od kiše i snega i čuvaju toplotu tokom zime. Kada temperatura padne ispod nule, veverica se povlači u svoje sklonište i čeka novu sezonu prikupljanja hrane.

Parenje traje kasno u zimu, tokom februara i marta i leti između juna i jula. Ženka se tokom jedne godine okoti dva puta, gde uglavnom bude po tri ili četiri mladih, ali u najboljem slučaju može se roditi i do šest malih veverica. Mladunčad se rađaju slepi, gluvi i u potpunosti zavise od majke. Na rođenju su teški 10, 15, grama. Nakon 20 dana dobijaju dlaku, oči i uši im se otvarajau nakon tri do četiri nedelje, a svi zubi se razviju tek kada napune 42 dana. Čvrstu hranu mogu da jedu kada prođe 40 dana i od tada su spremni da napuste gnezdo u potrazi za hranom.

Prosečan životni vek Evropske veverice je tri godine, iako individualne jedinke mogu preživeti i do sedam, u zatočeništvu do 10 godina. Ova vrsta veverica uglavnom živi samostalno i ne voli da deli hranu sa ostalim vevericama. Međutim kada dođe zima, nekoliko veverica deli isto gnezdo kako bi se ugrejali.

Ova vrsta je zaštićena skoro u celoj Evropi.

Ukoliko nekada naiđete na ova mala i slatka stvorenja, podelite sa njima malo lešnika ili nekog drugog koštunjavog voća, one će vama ulepšati dan a sa malo hrane i vi njima sigurno.

Beli bor

Beli bor je četinarska vrsta koja pripada porodici Pinaceae. To je zimzeleno drvo koje može da naraste i do 40 metara visine, a širina stabla do 1 metar. Beli bor dostiže starost i do 200 godina. Rasprostranjen je na području većeg dela Evrope i severne Azije. U našoj zemlji raste u plnaninskim oblastima na hladnijim površinama severne i zapadne Srbije iznad 900 metara. Na planini Zlatibor, Maljen, Povlen, Tari, Mokroj gori, Prokletijama i Murtenici.

Ovo drvo podnosi čak surovu klimu krajnjeg severa, sa vrlo jakim mrazevima i suvom kontinentalnom klimom južnih predela. Podnosi rast na suvom zemljištu, ali isto tako i na veoma vlažnom.

Beli bor je važna vrsta u pošumljavanju ogolelih peskovitih površina. Brzo raste i njegovo drvo je dobrog kvaliteta i ima raznovrsnu primenu.

Koren je snažan sa izraženom žilom koja prodire duboko u zemlju i grana se u brojne bočne korene. Dok je drvo mlado, kora je tanka i crvenkasta, a kako drvo stari postaje sivo-smeđa, debela i ljušti se u komadima. Pupoljci su jajasti, zaobljeni, prekriveni ljuskama.

Mladi izdanci i iglice se sakupljaju u rano proleće, jer tada sadrže jako visoku koncentraciju vitamina C. Od njih se pravi čaj ili kućni sirup za lečenje disajnih organa. Dobar je kod kašljanja, bronhitisa, promuklosti.

Od iglica se destilacijom, vodenom parom dobija eterično ulje koje je bogato monoterpenima. Korisno je kod reumatskih problema.

Poznate su mnoge podvrste belog bora, od kojih je najzanimljiviji zlatni bor sa mladim četinama zlatnožute boje. Ova podvrsta čije je naučno ime Pinus silvestris Variegata Zlatiborica raste na Zlatiboru i predstavlja zaštitni znak planine. Čak se i ime Zlatibora vezuje za zlatni bor. Naime, Zlatibor je u prošlosti (delimično i sada) bio veoma bogat borovim šumama. Šume crnog i belog bora bile su veliko bogatstvo ovog kraja. Koristili su ih kao građevinski materijal za kuće i druge objekte: zgrade, ambare, košare, torove, ograde oko kuća i imanja. Od borova se proizvodio veoma dragoceni katran koji se izvozio u mnoge krajeve.

Tu je i borov luč koji je u prošlosti služio za osvetljavanje prostorija u kojima su ljudi živeli a koji su Zlatiborci prodavali po celoj Srbiji. Znači, od bora se moglo živeti. Bio je zlata vredan, zaista zlatan bor. To je mogao biti razlog za ime ove planine. Ali nije ovde samo u pitanju velika ekonomska vrednost bora, upotrebna i tržišna, ovaj bor ima crvenkastožutu ili žutu, zlatastu boju kore, žuto stablo. Dakle i izgled bora mogao je biti razlog za ime.

U medicinske svrhe od belog bora koriste se katran, iglice i pupoljci, etarsko ulje dobijeno iz iglica i pupoljaka, kao i prečišćeno terpentinsko ulje.

Katran dobijen iz belog bora ima primenu u dermatologiji i veterinarskoj medicini. Koristi se protiv upala, za jačanje kože, protiv šugavosti – spolja u obliku lekovitih masti. Iglice i pupoljci belog bora koriste se kod povišenog krvnog pritiska, prehlade, kašlja, bronhitisa, promrzlina, zapaljenja sluzokože usta i ždrela, kao i protiv mišićnog bola. Primenjuju se u obliku čajnih mešavina, sirupa i tinktura za unutrašnju upotrebu, odnosno alkoholnog ili uljanog ekstrakta za spoljašnju upotrebu – obično kao kupka.

Andrićgrad, bogata istorija koja živi i danas

Dobitnik Nobelove nagrade, Ivo Andrić dobio je u Višegradu i svoj grad Andrićgrad, trg od 17.000 kvadratnih metara.

Upravo je on inspirisao slavnog režisera Emira Kusturicu da posle Drvengrada i Višegradu udahne život i vrati ga u deo slavne i bogate istorije, izgradivši Andrićgrad. Na udaljenosti od oko 300 metara od mosta u Višegradu, iznikao je turistički, kulturni, administrativni i edukativni kompleks.

Grad posvećen Nobelovcu izgradili su filmski režiser Emir Kusturica i vlada Republike Srpske. Njegov roman “Na Drini ćuprija” poslužio je kao inspiracija za gradnju Andrićgrada.

Andrićgrad je tu da bi spojio neizmirene istorijske periode na ovim prostorima, promovisao turizam, umetnost i kulturu, širio jednakost među ljudima, širio pismenost i plemenitost, spajao narode, regione i svet.

Ovo mesto treba videti. Sam grad, iz koga imate divan pogled na višegradsku ćupriju, isto kao i most, izgrađen je od kamena. Neobrađen kamen sakupljen od starih srušenih kuća iz Trebinja, donešen je ovde i od njega su izgrađene kuće iz turskog perioda.

Nekada je Višegrad bio poznat po starom mostu Mehmed Paše Sokolovića, u narodu poznatom pod imenom na Drini ćuprija, opisanom u istoimenom romanu Ive Andrića, za koji je poznati pisac dobio Nobelovu nagradu. Novu kulturnu i istorijsku ulogu Višegrad je dobio izgradnjom Andrićgrada. Danas, za Višegrad vlada veliko interesovanje turista, prvenstveno za kompleks Andrićgrad.

Šetajući korzoom Andrićgrada, možete posetiti i Andrić insitut u kome se održavaju različiti kulturni programi, Renesansno pozorište, Institut Ive Andrića sa centrom za slavistiku, kao i Akademiju lepih umetnosti.

Šta je toliko inspirisalo našeg Nobelovca pa je jedan most postao glavni junak čitavog romana?

“Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova”, napisao je Ivo Andrić u svom romanu Na Drini ćuprija.

Most Mehmed Paše Sokolovića je projektovao čuveni arhitekta otomanskog carstva, a most je konačno završen 1571. godine. Most je dobio naziv po čoveku koji je rođen nedaleko od Višegrada ali koji je kao dete pod imenom Bajica Sokolović odveden u Istanbul gde je preobraćen u islam, a kasnije postaje Veliki Vezir tri sultana, kao i nosilac mnogih važnih odluka u vladi Otomaskog carstva.

Most je delimično oštećen tokom Drugog svetskog rata, ali je ubrzo obnovljen. Postao je glavni junak romana “Na Drini ćuprija” koji je 1945. napisao Ivo Andrić, a 1961. dobio Nobelovu nagradu za književnost, i to najviše zahvaljujući baš ovom romanu.

Iako je most preživeo više ratova, između ostalog i poslednji u Bosni, možda neće preživeti mirna vremena. Nalazi se na listi 100 najugroženijih mesta. Dve hidroelektrane koje se nalaze u blizini su podigle nivo vode na Drini i dosta oštetile donji deo mosta.

Most Mehmed Paše Sokolovića je pod zaštitom UNESCO-a.

I kao što je rekao Ivo Andrić: “Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.”

Tamo gde je Pančić ugledao omoriku, Zaovine

Zaovine se nalaze u Zapadnoj Srbiji, i pripada teritoriji opštine Bajina Bašta. Predstavlja šumovito područje planinskog karaktera koje obuhvata naselje Zaovine sa 28 zaseoka, jezerom Zaovine i kanjonom Belog Rzava “Sklopovi”.

Nalazi se u južnom delu planine Tare u prostornoj celini poznatoj kao “Ravna Tara”. U geomorfološkom smislu predstavlja prirodnu sponu planine Tare sa Zlatiborskim masivom i Mokrogorskom kotlinom.

Upravo ovde je čuveni srpski botaničar Josif Pančić otkrio živi fosil biljnog sveta. Zaovine su jedino stanište Pančićeve omorike na metamorfnim stenama.

Selo Zaovine na Tari je poznato i po proročanstvu Miloša i Mitra Tarabića koji su još sredinom 19. veka prorekli da će “Drina poteći uz Taru”. Tarabići su najpoznatija srpska porodica proroka koja je predvidela da će Drina jednoga dana teći uzbrdo. Dugo je ovo proročanstvo svima delovalo nebulozno, a onda je nastalo magično jezero. Naime, veliki vodotok voda iz Drine se pumpama podiže na Taru, a kada je vodostaj nizak onda se spušta iz Zaovinskog jezera. Na taj način je i proročanstvo ostvareno.

Inače, Zaovinsko jezero dopunjavaju dva toka, Konjska reka i Beli Rzav. Osim glavnog Zaovinskog tu se nalaze i četiri manja jezera od kojih je jedno jezero Spajić, a ono se nalazi sa druge strane brane. Jedna od specifičnosti ovog jezera je što gledano iz visine ima zmajolik oblik, odnosno liči na zmaja koji leti. To nije njeova jedina specifićnost, mnoge karakteristike čine da ovo jezero deluje nestvarno baš poput letećih zmajeva. Šume i pašnjaci oko Zaovinskog jezera su gusti, netaknuti i stvaraju ambijent neponovjlive prirode, zbog čega je ovo jezero popularnije među domaćim turistima.

Osim prirodnog ambijenta koji je bajkovit, bitno je to što je jezero veoma čisto, što predstavlja njegov glavni adut. U jezeru žive pastrmke, som, štuka, šaran, ukupno 37 vrsti riba. Upravo zbog toga je ovo mesto omiljena destinacija za strastvene ribolovce, pa je jedan od potencijala i lovni turizam.

Zaovine su idealno mesto za porodice sa decom. Uz čarobnu prirodu koja opušta, tu je nestvarno čisto jezero u kome se može uživati tokom svih letnjih meseci.

Tošina Banja

Nedaleko od Zlatibora, blizu sela Rožanstvo, smeštena je Tošina banja, poznata i kao banja Vapa. Ovde je sredinom sedamdesetih godina započeta izgradnja banjskog objekta, ali je izgradnja zbog smrti vlasnika Toše Lazovića obustavljena, tako da je objekat zapušten.

Iako zapušten, i takav privlači pažnju neobičnim izgledom, i upotpunjuje turističku ponudu na Zlatiboru. Posebno je zanimljivo što se u banji nalazi mineralni izvor i za njega meštani kažu da leči sve bolesti. Voda sa izvora je posebno lekovita za oči i za razna oboljenja i promene na koži.

Starac Toša rođen je u zlatiborskom selu Rožanstvo davne 1914. godine. Poslednje dane svog života posvetio je pokušaju da 16podigne banjsko lečilište, vilu kojom će se ponositi zlatiborska lepotica. Ogromne betonske kule koje se podižu sa krova, smeštajni pansion, bazeni sa termalnom vodom i mostovi sa slapovima, ostali su nedovršeni. Ipak, ideja je bila i više nego dobra. Išla je čak i ispred vremena i slutila na dobru budućnost, a to je povećanje turističke ponude Zlatibora, kao i smeštajnih kapaciteta.

Uz viziju izgradnje turističkog lečilišta, Toše je mislio i o putu do banje. Izgradio je oko kilometar puta koji banju povezuje sa centrom Zlatibora. Meštani sela Rožanstvo su prepoznali komšijinu dobru nameru i otvorili su se da podrže njegovu ideju i pomogli su novčano. Tako je sloga ovih Zlatiborskih sela učinila da sakupe i zajedno u banjsku vilu ulože nekoliko stotina hiljada evra. Podigli su pet spratova zlatiborskog dvorca koji je okružen lekovitom mineralnom vodom. Obilazeći Zlatibor, vredi videti ovu bajkovitu zamisao koja na stotinak metara razdaljine podseća na dvorac iz “Trnove ružice” koji je zaklonjen gustom šumom sa isprepletanim granama. Prostrani dvorac na pet nivoa ima široke terase, poput drevnih visećih vrtova.

Dvorac je obložen crvenom fasadnom ciglom. Sa leve strane od ulaza su temelji crkve koju je gazda Toše planirao da podigne pored glavnog objekta u banji. Ispred dvorca su kupatila, nekada je bio i veoma negovani travnjak i bazeni za banjsku vodu. Šteta što nije zaživelo, pa bi smo se mogli uveriti u lekovitost vode sa izvora. Ali, ipak se može posetiti. Dok razmišljate šta sve treba videti na Zlatiboru i u njegovoj okolini, dok tražite smeštaj, razmišljate koliko imate slobodnih dana, nikako ne zaboravite ovu usnulu vilu.

Meštani se odlično sećaju Toše. Naravno, nešto su anegdote, a nešto i istinite priče sa Zlatibora. Kažu da je banja Vapa postojala još od turske vladavine. Oni najstariji sećaju se da još je pre Drugog svetskog rata na tom mestu bio bazen. Tu se narod redovno kupao.

Tokom izgradnje banje koju je Toše zamislio, kako to uvek biva, kažu da su nastali sporovi oko zemljišta i vlasništva.Eto, koliko god bilo sloge i želje da ideja uspe i svima donese boljitak, kako meštanima zlatiborske okoline, tako i samim turistima koji bi ispunili svoje vreme, ipak je moralo negde da zapne.

Spor oko zemljišta zaustavio je gradnju još 1999. godine. Od tada, sve što se moglo odneti i ukrasti odneto je i ukradeno. Nikad nije zaživela u svrhu zbog koje je podignuta. Ali ipak je vredi obići. Kada ste se već uputili ka Zlatiboru, nemojte zaboraviti da ima toliko mesta koje sa sobom nose dobre priče i ideje. Neke su žive i koriste svima. Neke su nažalost ostale bez svoje namerene svrhe, ali svakako ih vredi posetiti.

Kad odeš na Zlatibor, obiđi pijacu

Kao i većina pijaca, pijaca na Zlatiboru puna je raznih namirnica, ali, razlika je u tome što na ovoj pijaci možete pronaći prave domaće proizvode sa planinskih krajeva koji bude čula i zovu na uživanje. Retko koji turista koji dođe na Zlatibor ne obiđe pijacu. Mirisi vas prosto mame i morate da prošetate između tezgi koje su bogate domaćim sirom, kajmakom, pršutom, i raznim vrstama domaćeg džema i slatka.

Pored svega, tu je ukusna domaća zlatiborska rakija. Prodavci rado nude čašicu svoje umetnosti uz malo ćaskanja i smeha, zarad dobrog raspoloženja i još bolje kupovine. Pa kada vas planinski vazduh osveži a pomalo i izmori, pravac na pijacu, nećete ni stići sve da pogledate a već ćete imati punu torbu savršenih ukusa. Za one koji vole pletene zagrljaje tu se mogu kupiti poznati zlatiborski džemperi. Nema im ravnih.

Osim što turisti vole da isprobaju nove kulinarske ukuse sa zlatiborske pijace, rado istražuju na pijaci kako bi kupili neki suvenir.

Tako da, često se kaže da je pijaca srce jednog mesta. Ako zaista želiš da upoznaš mentalitet naroda, kvalitet proizvoda, odnose, način života, navike i običaje, jednostavno odeš na pijacu. Zbog toga, ovaj ugao sa pijace će vam omogućiti pravi pogled na život Zlatiboraca i njihov trud kada su kvalitetni proizvodi u pitanju.

Vredni domaćini sa bogatim tezgama žele što bolje da predstave svoj proizvod i zato će vas srdačno dočekati i pozdraviti. Te ćete ugledati razne teglice livadskog i bagremovog meda, sirupa od maline, kupine, borovnice i aronije. Takođe, tu je i odličan med od borovih iglica za koji još kažu da leči bronhitis i kašalj. Domaće jabukovo sirće koje se tu nalazi preporučuje se za smanjenje holesterola i triglicerida. Osim što ćete lepo pazariti, pokupićete dosta dobrih saveta i preporuka od veštih prodavaca.

Pijaca živi tokom cele godine i gosti radoznale i gladne turiste domaćim proizvodima. Čak iako se nađete u prolazu, pa to je prava sreća zar ne, moći ćete sa sobom da ponesete hranu vrhunskog kvaliteta, i miris Zlatibora koji ćete itekako zapamtiti. Zato, ne oklevajte da i na kratko svratite, pa onako sa nogu pokupite malo pršute i kajmaka. Šta je slađe od toga?

Kao što se uglavnom kaže, za domaću i zdravu hranu prave cene nema, ona nikada nije skupa. Naše zdravlje nema cenu te stoga ova hrana nam daje mnogo više, zdravlje. Zato i treba birati samo najbolje. Mladi i star sir se može kupiti već za 300 dinara po kilogramu. Kilogram kajmaka, starog i mladog je od 650 do sedam 700 dinara. Goveđi pršut je nešto skuplji, za kilogram treba da se izdvoji oko 1.200 dinara, dok su slanina, čvarci i kobasice po ceni od 600 do 800 dinara po kilogramu. Svako će vas pozdraviti, ugostiti, pokazati svoju robu i ponuditi najbolje što ima. Pa vi izaberite šta vam je najdraže. Naravno da možete probati po zalogaj, pa gde vam je zalogaj najslađi tu se i zadržite i pazarite. Domaća šljiva košta oko 300 dinara, takođe ima i medovače, kruške i još raznih vrsta domaćih rakija.

Kada govorimo o domaćim specijalitetima, nema domaćice koja nije pravila paprike u pavlaci. Da li ljutu ili blagu, opet zavisi od ukusa. Kilogram je oko 300 dinara, a takav ukus nema cenu kojom bi se mogao opisati. Domaća jaja koštaju od 12 dinara po komadu, rebarca su oko 400 dinara, dok za ovčetinu treba izdvojiti oko 1000 dinara. Tu su i suveniri, vunene čarape, kape, šalovi, opanci, prsluci, džemperi, rukavice ili kačarski proizvodi i grnčarije. Ko god je posetio pijacu morao je makar nešto ispazariti. Bila bi šteta pored toliko izbora domaćih proizvoda ne kupiti bar nešto.

Sada, posle svih ovih ukusnih zalogaja i punih zadovoljnih stomaka, najslađe je opustiti se u toplom udobnom apartmanu gde vas čeka prikupljanje snage za sve naredne aktivnosti koje ste isplanirali. Zato vas rado iščekujemo u našoj Vili Borova, jer priroda zove, Zlatibor zove.

Jezero Perućac

Jedno od najpoznatijih jezera naše zemlje, na kojem svoje godišnje odmore vole da provode mnogi, jeste jezero na granici Srbije i Bosne i Hercegovine, Perućac. Ime je dobilo po obližnjem istoimenom mestu Perućac, koje pripada kao i jezero, opštini Bajina Bašta.

Ta čuvena reka Drina, koja u svom kanjonu krije i dubine od 1000 metara, je prema tome jedan od većih kanjona po dubini u Evropi. Jedno je od većih prirodnih bogatstva koje naša zemlja ima, i ujedno je zaslužna i za nastanak ovog prelepog jezera Perućac, koje svake godine na svoje prekrasne obale mami sve veći broj posetilaca.
Jezero je nastalo veštačkim putem, pregrađivanjem toka reke Drine, prvenstveno zbog potrebe hidroelektrane „Bajina Bašta“, od koje je udaljeno nekih 7 kilometara. Širina jezera veoma se razlikuje, na nekim mestima iznosi 100 metara, a na nekim se pruža i do 1.100 metara. Najveća dubina jezera, znatno je manja od dubine samog kanjona reke Drine, i ona iznosi 80 metara. Same obale jezera su izuzetno strme, te plićak skoro i da ne postoji. Na svega par metara od obale počinju dubine od 3, pa i do 8 metara u zavisnosti od mesta do mesta, ali i od trenutnog vodostaja.

Po čemu se jezero Perućac izdvaja od ostalih u Srbiji i zbog čega je jedno od omiljenih jezera za letnje odomore?

Izdvaja se od ostalih u našoj zemlji jer spada u jedno od najčistijih jezera na ovim područjima. Ono što ga još izdvaja, a takođe ga i čini veoma popularnim kod turista, jeste sama njegova geografska pozicija, mogućnosti koje boravak na njemu pruža, odnosno neverovatna prirodna bogatstva u njegovoj okolini. Ribolovcima je ovo svakako jedno od omiljenih mesta za odmor, jer je reka Drina poznata kao pravi raj za pecaroše, a samim tim i jezero Perućac. Dobri pescaroši se, prilikom boravka na obalama jezera Perućac, i same reke Drine mogu pohvaliti ulovima losos pastrmke, pored lososa, na vešt mamac mogu se uhvatiti i linjak, som, šaran, klen, bandar, mrena.

Zbog samog položaja jezera, njegovih velikih razmera i uticaja klime na ovom području, samo su dva meseca tokom godine idealna za pravi letnji odmor koji podrazumeva kupanje, a to su jul i avgust. Temperatura vode retko kada prelazi 22 stepena, što i nije mnogo, međutim u vrelim letnjim mesecima, kada sunce peče, potrebnija vam je voda u kojoj se možete ljudski rashladiti i plivati. Dakle, kada počnu one paklene letnje vrućine, kada niko od nas ne zna šta će sa sobom, pravac na put, na rajsko mesto u našoj zemlji, na jezero Perućac. Pored čiste vode, idealne po svojoj temperaturi za plivanje i pored bogatstva ribe koje će već privući brojne pecaroše, ovo jezero nudi i mnoštvo drugih atrakcija i prirodnih lepota za svoje posetioce. Važno je znati da se jezero nalazi nadomak granica čuvenog Nacionalnog parka Tara. Bogatstvo flore i faune na ovom prostoru , zaista je čudesno, a predeli koji će se pred vama svakodnevno otkrivati učiniće da se osećate kao da ste stvarno otkrili raj na zemlji.

Napomenuli smo da je kanjon reke Drine jedan od najdubljih kanjona u Evropi, ali da li ste znali da na ovim prostorima protiče i jedan od najmanjih reka u Evropi? Da, u pitanju je reka koju mnogi od milošte nazivaju “reka godina”, zabog njene dužine koja ima metara koliko godina dana, odnosno svega 365 metara. Njeno pravo ime je Vrelo, a zanimljivo je i to da je na samom izvorištu ove kratke reke sagrađen ribnjak izuzetno ukusne pastrmke. Reka godina uliva se u Drinu, i to praveći jedan veličanstveni slap.

Krstarenje jezerom koje plovi dalje kanjonom Drine, ne može ni jednog posetioca ostaviti ravnodušnim. Takođe, poznato je da upravo sa Perućačkog jezera kreće nadaleko čuvena Drinska regata koja ima tradiciju dugu čak 18 godina.

Rodno mesto rakije Šljivovice

Selo čiji meštani od 1868. godine proizvode domaću ljutu rakiju šljivovicu čiji su kvalitet i ukus doveli do savršenstva, je mesto po kome je već sada srpski brend i dobio ime, Šljivovica. Naime, ovde se uz rakiju šljivovicu započinje dan, veseli i nazdravlja. Ona predstavlja sastavni deo svakodnevnice meštana i način da se gosti dočekaju kako dolikuje.

Selo Šljivovica se nalazi na magistralnom putu prema Mokroj Gori, na 15 km od centra Zlatibora. U Selu Šljivovica se nalazi umetnička Galerija “Tijanića vodenica”, a u maju se tradicionalno održava Sajam domaće rakije šljivovice i drugih proizvoda od voća. Veoma napredno seosko domaćinstvo je smešteno na prekrasnoj visoravni Lokva, na nadmorskoj visini od 900 metara. Domaćini se bave poljoprivredom i otkupom gljiva, a gostima služe isključivo domaće proizvode, koje samostalno proizvode.

Postoje zapisi po kojima je početkom prošlog veka u Šljivovici živelo 33 porodice i bilo oko 235 kuća. Sudeći po ovim istorijskim činjenicama, može se zaključiti da je još pre 150 godina ovo zlatiborsko selo bilo bogato dobrim domaćinima i stablima šljiva, koja su brojala i do 30 000. Otuda je i potekla kvalitetna domaća rakija, šljivovica koja se prvi put u zapisima, kao značajan proizvod iz ovih krajeva, spominje još davne 1868. godine.

Recept za opojni miris i raskošnu aromu rakije, stanovnici istoimenog sela pažljivo čuvaju. Na taj način se autentična receptura zadržava u porodici, a tradicionalni način proizvodnje neguje i prenosi “sa kolena na koleno”. Zbog toga se Šljivovica naziva i rodnim mestom dobre rakije među čijim zlatastim padinama, livadama i proplancima, raste na hiljade stabala kvalitetne šljive.

Sudeći po pričama onih koji su proizvodnju ovog pića doveli do savršenstva, za dobru šljivu je važno da raste na kvalitetnoj zemlji. A u selu Šljivovica, toga svakako ne manjka. Tlo je ovde zdravo i bogato, pa domaćini sa ovih prostora garantuju za svaki litar domaće šljivovice.

Pored plodne i bogate zemlje koju krase nepregledni šljivici, rakija iz ovog sela čuvena je i po specifičnom načinu proizvodnje. U Šljivovici je majstori za tradicionalno srpsko piće čuvaju u specijalnim buradima od hrastovog i bagremovog drveta, od kojih šljivovica povuče toplu zlatkastu boju. A ni sam proces proizvodnje nije jednostavan.

Rakija po recepturi iz sela Šljivovice zvanično je zaštitila svoje geografsko poreklo evropskim sertifikatom, tako da niko u svetu ne može da koristi ovaj naziv. Sajam domaće rakije u Šjivovici se od 2008. godine tradicionalno održava kao turističko-kulturna manifestacija.

Ako niste ljubitelj srpskog brenda šljivovice, zasigurno će vam se svideti njegovo rodno mesto. A ukoliko volite kvalitetnu rakiju, ovo mesto je kao stvoreno za vas. Spremite se za sajam domaće rakije i uživajte u manifestaciji i okruženju. Ne zaboravite da nam napišete u komentaru vaše doživljaje i preporuke.

Stari grad u Užicu

U dolini reke Đetinje, okružen magičnom lepotom planina Tare i Zlatibora, nalazi se centar nekadašnje Užičke republike i jedan od osam Titovih gradova, Užice. Pored mesta sa dugačkom i burnom istorijom većina putnika namernika prođe, ali se retko ko zadrži. Evo šta se dogodi kada odlučite da u Užicu provedete jedan dan.

Kada se danas iz Užica glavnim putem krene prema Zlatiboru, sa desne strane, na vrhu stenovitog grebena, gotovo nadohvat ruke, naziru se ostaci nekada moćne tvrđave. Kameni tragovi su obrasli sitnim rastinjem i teško je radoznalom posetiocu opisati kakav je tu, nekada davno bio grad.

Utvrđenje je podignuto na visokom, relativno nepristupačnom grebenu koje sa tri strane okružuje reka Đetinja. Prilaz gradu bio je moguć samo sa severa, iz utvrđenja se mogla nadzirati i braniti saobraćajnica koja je povezivala Bosnu sa Srbijom. Položaj grada vekovima je izazivao divljenje putnika i namernika koji su prolazili pokraj njegovih bedema.

Tvrđava u Užicu je u uslovima ratovanja bila gotovo neosvojiva. Čine je tri visinski različita dela, citadela na vrhu sa glavnom kulom, Srednji grad i Donji grad sa Vodenom kulom. Ovakav odbrambeni sistem bio je povezan bedemima i kulama. Od srednjeg dela grada spuštaju se dva bedema, do najjužnijeg dela strme litice na obali reke Đetinje, gde se nalazila Vodena kula, koja je u vreme opsada, omogućavala bezbedno snabdevanje grada vodom. U širem smislu, ona predstavlja jedinstvenu konstrukciju na našem području. Bila je polukružne osnove, visoka 25 metara i podeljena na osam etaža međuspratnom drvenom konstrukcijom.

Prvi pouzdani istorijski izvori o užičkoj tvrđavi potiču iz sredine 14. veka. Tada je bila u posedu vlastelinske porodice Vojinović, a od 1366. do 1373. godine pripadala je Nikoli Altomanoviću. Dubrovački istoričar Mavro Orbini pominje Užice opisujući događaje koji se tiču sukoba kneza Lazara i kralja Tvrtka sa Nikolom Altomanovićem, koji je tada uhvaćen, zarobljen i oslepljen u tvrđavi, leta 1373. godine.

Zahvaljujući arheološkim istraživanjima, delimičnom rekonstrukcijom i konzervacijom Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva i Narodnog muzeja iz Užica od 1973. do 1984. godine, zaustavljeno je obrušavanje i nestajanje grada koje je trajalo više od jednog veka.

Danas su od utvrde ostali ostaci bedema, kula i zgrada u visini od oko jedan metar, na koliko su svedeni razaranjem 1863. godine, ali se i pored toga može naslutiti nekadašnji izgled utvrde. Ona je danas jedna od turističkih atrakcija grada na Đetinji, u kojoj se tokom letnjih meseci ponekad postavi improvizovano pozorište u kome se tokom večeri pod mesečinom i reflektorima izvode predstave i jedno od omiljenih izletišta Užičana.

Još jedno značajno mesto je i složena arhitektonsko-muzeološka celina, poznatija kao spomen kompleks Kadinjača, koja je i danas svedok o 29. novembru 1941. godine. Naime, toga dana su borci radničkog bataljona hrabro stradali u bici na Kadinjači. Njihov heroizam ovekovečen je grandioznim spomenikom koji je 1979. godine otvorio Josip Broz Tito.

Zanimljiva istorija je ostala iza obrušenih zidova ove, nekada moćne tvrđave. Kada vas put navede u blizini Užica, nemojte ga zaobići. Znamenitostima nikad kraja, kao ni lepotama prirode koja ih okružuje.