29 Aug

Selo čiji meštani od 1868. godine proizvode domaću ljutu rakiju šljivovicu čiji su kvalitet i ukus doveli do savršenstva, je mesto po kome je već sada srpski brend i dobio ime, Šljivovica. Naime, ovde se uz rakiju šljivovicu započinje dan, veseli i nazdravlja. Ona predstavlja sastavni deo svakodnevnice meštana i način da se gosti dočekaju kako dolikuje.

Selo Šljivovica se nalazi na magistralnom putu prema Mokroj Gori, na 15 km od centra Zlatibora. U Selu Šljivovica se nalazi umetnička Galerija “Tijanića vodenica”, a u maju se tradicionalno održava Sajam domaće rakije šljivovice i drugih proizvoda od voća. Veoma napredno seosko domaćinstvo je smešteno na prekrasnoj visoravni Lokva, na nadmorskoj visini od 900 metara. Domaćini se bave poljoprivredom i otkupom gljiva, a gostima služe isključivo domaće proizvode, koje samostalno proizvode.

Postoje zapisi po kojima je početkom prošlog veka u Šljivovici živelo 33 porodice i bilo oko 235 kuća. Sudeći po ovim istorijskim činjenicama, može se zaključiti da je još pre 150 godina ovo zlatiborsko selo bilo bogato dobrim domaćinima i stablima šljiva, koja su brojala i do 30 000. Otuda je i potekla kvalitetna domaća rakija, šljivovica koja se prvi put u zapisima, kao značajan proizvod iz ovih krajeva, spominje još davne 1868. godine.

Recept za opojni miris i raskošnu aromu rakije, stanovnici istoimenog sela pažljivo čuvaju. Na taj način se autentična receptura zadržava u porodici, a tradicionalni način proizvodnje neguje i prenosi “sa kolena na koleno”. Zbog toga se Šljivovica naziva i rodnim mestom dobre rakije među čijim zlatastim padinama, livadama i proplancima, raste na hiljade stabala kvalitetne šljive.

Sudeći po pričama onih koji su proizvodnju ovog pića doveli do savršenstva, za dobru šljivu je važno da raste na kvalitetnoj zemlji. A u selu Šljivovica, toga svakako ne manjka. Tlo je ovde zdravo i bogato, pa domaćini sa ovih prostora garantuju za svaki litar domaće šljivovice.

Pored plodne i bogate zemlje koju krase nepregledni šljivici, rakija iz ovog sela čuvena je i po specifičnom načinu proizvodnje. U Šljivovici je majstori za tradicionalno srpsko piće čuvaju u specijalnim buradima od hrastovog i bagremovog drveta, od kojih šljivovica povuče toplu zlatkastu boju. A ni sam proces proizvodnje nije jednostavan.

Rakija po recepturi iz sela Šljivovice zvanično je zaštitila svoje geografsko poreklo evropskim sertifikatom, tako da niko u svetu ne može da koristi ovaj naziv. Sajam domaće rakije u Šjivovici se od 2008. godine tradicionalno održava kao turističko-kulturna manifestacija.

Ako niste ljubitelj srpskog brenda šljivovice, zasigurno će vam se svideti njegovo rodno mesto. A ukoliko volite kvalitetnu rakiju, ovo mesto je kao stvoreno za vas. Spremite se za sajam domaće rakije i uživajte u manifestaciji i okruženju. Ne zaboravite da nam napišete u komentaru vaše doživljaje i preporuke.

23 Aug

U dolini reke Đetinje, okružen magičnom lepotom planina Tare i Zlatibora, nalazi se centar nekadašnje Užičke republike i jedan od osam Titovih gradova, Užice. Pored mesta sa dugačkom i burnom istorijom većina putnika namernika prođe, ali se retko ko zadrži. Evo šta se dogodi kada odlučite da u Užicu provedete jedan dan.

Kada se danas iz Užica glavnim putem krene prema Zlatiboru, sa desne strane, na vrhu stenovitog grebena, gotovo nadohvat ruke, naziru se ostaci nekada moćne tvrđave. Kameni tragovi su obrasli sitnim rastinjem i teško je radoznalom posetiocu opisati kakav je tu, nekada davno bio grad.

Utvrđenje je podignuto na visokom, relativno nepristupačnom grebenu koje sa tri strane okružuje reka Đetinja. Prilaz gradu bio je moguć samo sa severa, iz utvrđenja se mogla nadzirati i braniti saobraćajnica koja je povezivala Bosnu sa Srbijom. Položaj grada vekovima je izazivao divljenje putnika i namernika koji su prolazili pokraj njegovih bedema.

Tvrđava u Užicu je u uslovima ratovanja bila gotovo neosvojiva. Čine je tri visinski različita dela, citadela na vrhu sa glavnom kulom, Srednji grad i Donji grad sa Vodenom kulom. Ovakav odbrambeni sistem bio je povezan bedemima i kulama. Od srednjeg dela grada spuštaju se dva bedema, do najjužnijeg dela strme litice na obali reke Đetinje, gde se nalazila Vodena kula, koja je u vreme opsada, omogućavala bezbedno snabdevanje grada vodom. U širem smislu, ona predstavlja jedinstvenu konstrukciju na našem području. Bila je polukružne osnove, visoka 25 metara i podeljena na osam etaža međuspratnom drvenom konstrukcijom.

Prvi pouzdani istorijski izvori o užičkoj tvrđavi potiču iz sredine 14. veka. Tada je bila u posedu vlastelinske porodice Vojinović, a od 1366. do 1373. godine pripadala je Nikoli Altomanoviću. Dubrovački istoričar Mavro Orbini pominje Užice opisujući događaje koji se tiču sukoba kneza Lazara i kralja Tvrtka sa Nikolom Altomanovićem, koji je tada uhvaćen, zarobljen i oslepljen u tvrđavi, leta 1373. godine.

Zahvaljujući arheološkim istraživanjima, delimičnom rekonstrukcijom i konzervacijom Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva i Narodnog muzeja iz Užica od 1973. do 1984. godine, zaustavljeno je obrušavanje i nestajanje grada koje je trajalo više od jednog veka.

Danas su od utvrde ostali ostaci bedema, kula i zgrada u visini od oko jedan metar, na koliko su svedeni razaranjem 1863. godine, ali se i pored toga može naslutiti nekadašnji izgled utvrde. Ona je danas jedna od turističkih atrakcija grada na Đetinji, u kojoj se tokom letnjih meseci ponekad postavi improvizovano pozorište u kome se tokom večeri pod mesečinom i reflektorima izvode predstave i jedno od omiljenih izletišta Užičana.

Još jedno značajno mesto je i složena arhitektonsko-muzeološka celina, poznatija kao spomen kompleks Kadinjača, koja je i danas svedok o 29. novembru 1941. godine. Naime, toga dana su borci radničkog bataljona hrabro stradali u bici na Kadinjači. Njihov heroizam ovekovečen je grandioznim spomenikom koji je 1979. godine otvorio Josip Broz Tito.

Zanimljiva istorija je ostala iza obrušenih zidova ove, nekada moćne tvrđave. Kada vas put navede u blizini Užica, nemojte ga zaobići. Znamenitostima nikad kraja, kao ni lepotama prirode koja ih okružuje.

17 Aug

Šta razlikuje vazdušne banje od ostalih banja, i zašto je dobro posetiti baš ova lekovita mesta?

Vazdušne banje smeštene su u prirodno čistim ambijentima gde je vazduh izuzetno blagotvoran po respiratorne organe. Vazdušne banje predstavljaju prave ekološke oaze. Ove banje odlikuje visoka koncetracija jona i ozona u vazduhu, kao i odsustvo bilo kakvih vazdušnih zagađivača.

Zbog blagih leta i zima, i izuzetnih lekovitih svojstava, boravak u vazdušnim banjama Srbije je, kako mnogi vole da kažu, „preporod za duh i telo“. Naime, uživanje i odmor na mestima koja su okružena netaknutom prirodom zadivljujuće lepote, ne samo što povoljno utiče na zdravlje, već i leči gotovo sve vrste bolesti respiratornih organa.

Kremna, slatka mala vazdušna banja, nazvana je tako još početkom 20. veka, zbog svoje idealne nadmorske visine od 800 metara. Klima, uvek na udaru morskih i kontinentalnih vetrova, ovo je seoce koje sa svojim predivnim cvetnim livadama i planinskim vrhovima obraslim gustim četinarskim šumama, razdvaja dve najlepše planine Zapadne Srbije – Taru i Zlatibor. Upravo zbog svojih prirodnih lepota, blizine Tare, Zlatibora i Mokre gore, ali i onoga za šta nismo sigurni da li je mit ili stvarnost, Kremna je postala jedna od najpopularnijih turističkih destinacija ovog kraja.

Jedna od atrakcija Kremana, kao i celog okruga jeste čuvena Šarganska osmica. Ipak, ono po čemu je Kremna specifična, prepoznatljiva, poznata i čuvena, jesu zapravo njeni domaćini Kremanci i nadaleko čuveni preci. Zna se da su Kremna imala poseban značaj za Srbe još u vreme Nemanjića, koji su tu imali svoje letnjikovce za svoju vlastelu i sebe, pa je Kremna tada, a i kasnije za vreme vladavine Istanbulskog carstva bila jedina priznata vazdušna banja u Zapadnoj Srbiji.

Legenda kaže da je cela Kremanska kotlina nastala u drevnoj fazi nastanka Zemlje, prilikom jednog njenog sudara sa drugim nebeskim telom. A ono što kaže savremena nauka jeste da kremanske stene sadrže veoma neobičan sastav, neku vrstu poludragog kamenja, a koje se, kako kažu Kremanci “tajno” ispituje u svetskim laboratorijama. Kao prilog istinitosti ovih tvrdnji, može se reći da Kremanci zaista dugo žive, i ne samo Kremanci, već i uglavnom svi stanovnici Tare, Mokre Gore i Zlatibora, kao i da su svi oni vitalni i u poznim godinama. Upravo zbog tog kamena nastao je i naziv ovog malog planinskog mesta.

Ovo selo je takođe poznato po Kremanskim proročanstivma porodice Tarabić. Postoje napisane knjige o ovim proročanstvima, gde mnogi smatraju de je to zapravo bila manipulacija smišljena za tadašnje političke svrhe. Zapravo, priča se da je potreba za nastankom proročanstava bila ta da se opravda razvod između kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije.

Po pričama, Tarabići su predvideli nastanak televizije, telefona, telegrafa kao i smene na srpskom prestolu, propast Obrenovića i njihov povratak u zemlju. Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti bio je Miloš Tarabić. Ova porodica Tarabić je imala veliki ugled među narodom, dok su ih se mnogi i plašili.

Ova predanja postoje dugo, da li u njih želite da verujete ili ne, ostaje na vama da odlučite, ali, pre svega poseta ovoj vazdušnoj banji jeste pravo osveženje za vaš organizam a onda možete posetiti znamenitosti i slušati priče koje se prepričavaju o kremanskim proročanstvima. Uputite se i saznajte zašto je Kremna baš toliko zanimljiva mnogim turistima! Pišite nam o vašim utiscima ovog sela.

11 Aug

Selo Sirogojno nalazi se na 26 kilometara od turističkog centra Zlatibora. U njemu je jedini muzej na otvorenom u Srbiji, pod nazivom “Staro selo”. Rаdovi nа formirаnju ovog muzejа počeli su 1979. godine. Nа lokаciji od pet hektаrа, pored crkve Svetog Petrа i Pаvlа, prevučene su iz svih delovа Zlаtiborа stаre brvnаre, kаko bi se ovde prezentovаle i čuvаle.

Muzej čine dve celine. Prvu predstavlja skup kuća koje su sačuvale svoj prvobitni izgled i namenu, i one čine stalnu muzejsku postavku, formiranu u dve zlatiborske okućnice. Drugu celinu čine kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled, ali namena im je promenjena, one su prilagođene turističkim potrebama. U taj deo spadaju dvorana, prodavnica suvenira, krčma, apartmanske zgrade.

Način života u ovim kućama je bio specifičan, razlog tome jeste jer se živelo u zadrugama. One su brojale i do 50 članova. Kuće su četvrtastog oblika, zidovi su od naslaganih brvana. Kuće su bile pokrivene kamenim pločama ili slamom. Za zlatiborsku okućnicu karakterističan je veliki broj manjih objekata. Svi ti objekti su bili raspoređeni oko glavne kuće.

Centrаlno mesto kuće zаuzimаlo je ognjište, u njemu je vаtrа uvek gorelа, i nа njemu se pripremаlа hrаnа. Oko ognjištа su se uveče sаbirаli člаnovi zаdruge, dogovаrаli se o poslovimа zа nаredni dаn а potom i spаvаli oko ognjištа. Kućа je prostorijа kojа nije imаlа ni podа ni plаfonа, izuzev pаtosа iznаd ognjištа koji je i služio dа sаčuvа vаtru i dа ne ide dim nа meso koje se sušilo. Sobа je uvek bilа uzdignutijа od kuće, i imаlа je i drveni pod i plаfon. U toj prostoriji postojao je sаmo jedаn krevet, u kome su spаvаli nаjstаriji člаnovi porodice, odnosno domаćin kuće i njegovа ženа, а u kolevkаmа mаlа decа tokom zimskog periodа. U ovoj prostoriji se postаvljаlа i svečаnа trpezа ukoliko bi dolаzili neki vаžni gosti, tokom svečаnosti ili velikih prаznikа. Zаgrevаlа ju je peć kojа se nаlаzilа u pregrаdnom zidu imeđu te dve prostorije.

Vаjаt je zgrаdа koju je dobijаo svаki sin domаćinа kаdа se oženi. Ove zgrаde su veomа oskudno opremljene. Nа početku, u ovim kućаmа je bio sаmo jedаn krevet, vremenom je dodаvаn i drugi nаmeštаj, kаo što su sаnduci zа odeću, lenke, odnosno motke preko kojih se prebаcivаlа odećа i posteljinа, а kаsnije i rаzboj zа tkаnje. U tim zgrаdаmа nije gorelа vаtrа. Ukoliko bi se dim zаviorio iz vаjаtа to je znаčilo dа se sin odvojio od svogа ocа. U okviru domаćinstvа, broj vаjаtа je zаvisio od brojа oženjenih sinovа tog domаćinа.

Mlekаr je služio zа čuvаnje mlekа i mlečnih prerаđevinа. U okviru zаdruge, određivаnа je jednа ženа čiji je zаdаtаk bio dа se brine o mleku i dа prаvi mlečne proizvode. Tа ženа se zvаlа plаninkа i sаmo njoj je bio dozvoljen ulаzаk u mlekаr, rаdi higijene prostorije.
Pekаrа se nаlаzilа uz kuću i služilа je dа se u njoj ispeku zаlihe hlebа zа čitаvu porodicu i to zа nekoliko dаnа. Ambаr i sаlаš su objekti izgrаđeni pored glаvne kuće. Ambаr je služio zа čuvаnje sitnog žitа, koje se unutаr objektа čuvаlo u zаsebnim pregrаdаmа, dok je sаlаš služio zа čuvаnje kukuruzа u klipu i bio je opleten od prućа koje je omogućаvаlo strujаnje vаzduhа i brže sušenje kukuruzа. Obe grаđevine su bile uzdignute od zemlje rаdi zаštite od vlаge.

U okviru stаlne postаvke Muzejа je i stočаrski stаn, posebаn deo domаćinstvа koji se grаdi u plаnini. Činile su gа kolibа, tor i “kućer”. Kolibа je mаlа brvnаrа, tek dа se u njoj mogu zаložiti vаtrа i držаti mlečni proizvodi tokom borаvkа nа plаnini, а spаvа se u “kućeru” – pokretnom krevetu nа sаonicаmа, koji se može prevlаčiti dа bi čobаni uvek bili u blizini stoke.

Drugi deo muzejske postаvke čine objekti kao što je dvorana, u njoj i letnjoj pozornici orgаnizuju se izložbe, seminаri, književni susreti, pozorišne predstаve i koncerti. U jednom od objekаtа je i izložbeni i prodаjni prostor proizvodа stаrih zаnаtа i kopijа muzejskih eksponаtа koje izrаđuju seoske zаnаtlije, а u krčmi Muzejа, posetocimа se nude zlаtiborskа jelа pripremljenа nа stаrinski nаčin. U neposrednoj blizini krčme su konаci zа smeštаj i borаvаk posetilаcа.
Progrаm Muzejа je i očuvаnje stаrih zаnаtа, tаko dа su opremljene tri rаdionice – kаčаrskа, kovаčkа i grnčаrskа, u kojimа se tokom letа orgаnizuje obukа u kаčаrskim, kovаčkim i grnčаrskim veštinаmа.

Zanimljivo je čuti priču o tome kako su nekada naši preci živeli, kako su se snalazili u prirodi i koristili njene blagodati. Lepo je da sadašnji stanovnici ovog sela znaju to da cene i čuvaju, iskoristili su prednosti koje su im njihovi preci ostavili i postali su mesto na Zlatiboru koje se ne sme zaobići prilikom posete samoj planini. Uživajte u ovim znamenitostima i u divnoj prirodi.

05 Aug

Ovaj dragulj Srbije nalazi se na 14 kilometara od Užica, iznad sela Potpeć. Potpećka pećina je spomenik prirode i najznačajniji je speleološki lokalitet zapadne Srbije. Jedna je od svega pet pećina u Srbiji uređenih za turističku posetu.

Ulaz u Potpećku pećinu je jedan od najvećih pećinskih ulaza na Balkanu, pleni svojom monumentalnošću. Džinovski portal u obliku potkovice izdubljen u krečnjačkoj litici, visok je pedeset, a širok dvanaest metara pri dnu i dvadest dva metra pri vrhu. Posetioci mogu videti 555 metara istražene i uređene pećine, a uzlazno – silazno stepenište broji više od 700 strmih stepenika.

Potpećka pećina spada u izvorske, jer su je sagradile vode reka ponornica koje poniru u Drežničkoj kotlini, posle podzemnog toka izbijaju iz pećine ili iz vrela ispred pećine, gradeći dva kilometra dugu pećinsku reku Petnicu. Pećina ima dva sprata kanala: stariji, nazvan Gornja pećina, i mlađi – Donja pećina. Ovaj podzemni biser Srbije je, po svom geološkom sastavu izgrađen u srednjetrijarskom krečnjaku, koji je beličaste boje, fine mozaične strukture i karakteriše ga pukotinska poroznost.

U gornjem delu reka koja je nekada proticala je pravila vodopad dok je donji deo bio naseljen. Pod teretom vode taj zid između spratova je urušen pa je reka potekla i donjim delom gde su se ljudi premestili na gornji deo međutim, zbog teškog pristupa tom delu ubzo su i njega napustili.

Određeni dokazi koji postoje prikazuju da je pećina bila naseljena za vreme neolita, jer su u njoj pronađeni ostaci keramike, obrađeni jelenski rogovi, kameno oruđe i oružje. Smatra se da su se Srbi skirvali u njoj za vreme vladavine jer su iskopani i urezani krstovi prekriveni kalcitom koji se inače stvara mnogo sporo. Uz te dokaze u pećini su pronađene ljudske kosti, što doprinosi prethodnim pretpostavkama o žiovtu u pećini.

Potpećka pećina je bogata stalaktitima i stalagmitima za koje stručnjaci tvrde da spadaju među retkim u kraškim pećinama. Ovi pećinski ukrasi, nose nazive: “Kalem”, “Oktopod”, „Palma“, „Snežana i sedam patuljaka“, dok je jedna dvorana nazvana „Jovan Cvijić i speleolozi“.

Takođe, bela stalagmitska providna draperija je nazvana „Nevestin veo“, stub visok 3,5 metra dobio je ime “Don Kihot“, dok se u pećini nalaze i „Sala makarona“, „Zmajeva dvorana“; „Prolaz slepih miševa“.

O ovom spomeniku prirode pisao je 1893. jedan od najistaknutijih srpskih speleologa i istraživača Jovan Žunić, ali i čuveni Jovan Cvijić, po kome je i nazvana jedna pećinska dvorana. U novije vreme detaljno istraživanje je ponudio profesor Radenko Lazarević, označavajući Potpećku pećinu kao najvredniji speleološki biser zapadne Srbije.

Bogata pećinskim ukrasim priroda nam je podarila pećinu Potpeć kao dragulj kome se možemo diviti. Ako ste posetili ovu pećinu, pišite nam kakav je utisak na vas ostavila.

30 Jul

Avantura starim parnim vozom će vas odvesti kroz stenovite tesnace i visoke useke između Šargana i Mokre Gore, trasom na kojoj pruga pravi neobičnu putanju u vidu broja 8. Ona u obliku broja osam seče strme i stenovite predele i prolazi kroz 22 tunela i više od desetak mostova, tako da putnici u prvi mah i ne shvate da su prošli čitavu neobičnu vijugavu putanju od Mokre Gore do Šargana.

Deo uzane pruge koja je nekada preko brda, mostova i nepristupačnih predela neopisive lepote, spajala Evropu sa Jadranskim morem, danas je jedinstvena turističko-muzejska železnica. Nepunih pedeset godina se kroz ove brdovite krajolike i planinske useke probijao čuveni „Ćira“, ostavljajući za sobom miris dima i prepoznatljiv „ćihu, ćihu, ćihuhu“ zvuk.

Napredak tehnologija i modernizacija železnica učinile su da ovaj legendarni voz koji je saobraćao od Beograda, do Dubrovnika i Zelenike, postane deo istorije i slatka uspomena onih koji su imali priliku da sa njim putuju.
Iako prugom koja ocrtava savršenu osmicu više ne krstari „Ćira“, zvuk parne lokomotive i miris dima i dalje ispunjavaju čist planinski vazduh. Glavni „krivac“ za to je voz „Nostalgija“, koji tri puta dnevno prevozi radoznale putnike od Mokre Gore do stanice Šargan Vitasi. Tako se veseli žamor uzbuđenih putnika ponovo širi vagonima čije klaparanje odjekuje mirnim brdskim predelima.
Na stanicama na kojima ovaj turistički voz pauzira, od gordosti zelenih borova i predivnih vidikovaca zastaje dah, dok se sa brda šumeći spuštaju vodopadi.

Duboko u šumama izviru lekovite vode, a najpoznatiji izvor zove se “Bele vode”. Za njegovu čudotvornu vodu kažu da leči očne bolesti, pa zbog toga mnogi posetioci Mokre Gore ovde dolaze kako bi osvežili svoje oči.

Mokra Gora u svojoj bujnoj prirodi spaja duh prohujalih vremena i modernog doba: staru prugu “Šargansku osmicu”, i etno selo “Drvengrad” Emira Kusturice.

Strmi, uzbudljivi reljef obrastao gustim borovim šumama između Tare i Zlatibora nekada je bio poznat kao Markovo polje, mesto gde je srpski vitez i junak epske poezije Marko Kraljević po predanju prebacivao topuze sa jednog brda na drugo. Ipak, Mokra Gora je danas poznatija po svojim turističkim atrakcijama i impresivnoj prirodi uokvirenoj dolinama i klisurama Belog i Crnog Rzava i Kamiške reke.

Poznati režiser Emir Kusturica izgradio je prelepo etno selo Drvengrad između dve srpske planine u koje svake godine, na festival Kustendorf, dovodi poznata svetska imena. Etno selo Drvengrad izgrađeno je za potrebe snimanja filma “Život je čudo”. U svetu je poznato i kao “Kustendorf“, prelepa u parku prirode, Mokra Gora, u kome živi svega 605 stanovnika, u opštini Užice.

Oživljavanjem starih kuća, prenetih iz okolnih mesta, arhitekta i tvorac ideje o savršenom životu van svakodnevnice, Emir Kusturica je napravio grad. Mećavnik je prostor za koga se na prvi pogled pomisli da je ušuškan po terenu stotinama godina i da je svaka kuća čvrstom rukom starih neimara, godinama birala svoju idealnu poziciju. Ulicama Mećavnika je uzbudljivo šetati u bilo koje doba godine, jer svako pruža drugačije zadovoljstvo i različit pogled na prethodno sećanje. Ulice nose imena velikih umetnika, sportista i svih onih koji su svojom idejom ostavili ili ostavljaju trag u istoriji čovečanstva.

Ovo je avantura i za najmlađe ali i za one starije. Sve što ćete u tom trenutku poželeti, dok se vozite starim vozom, jeste da udišete svež vazduh i odmarate pogled koji se gubi daleko u proplanke. Šta čekate, avantura zove!

24 Jul

U selu Gostilje na Zlatiboru, možete uživati u prelepom prizoru vode koja se probija kroz kamen i mahovinu. Vodopad i kapi hladne vode u vrele letnje dane koji vas osvežavavaju su nešto što oduzima dah.

Jedna od najatraktivnijih vrednosti Zlatibora nalazi se u selu Gostilje na 25 km od centra Zlatibora. Gostilje, karakteristično zlatiborsko selo, ušuškano je u zagrljaju očuvane prirode. Ovaj jedinstven vodopad i njegovo okruženje predstavljaju malu oazu netaknute prirode.

U Gostilju živi oko 290 meštana, u oko 100 domaćinstava. Ono je tipično zlatiborsko selo i nalazi se na 1.000 metara nadmorske visine. Meštani Gostilja uglavnom se bave poljoprivredom, voćarstvom i stočarstvom.

Vodopad u Gostilju je smešten na padinama Čigote i Borkovca, na 850 metara nadmorske visine. Visok je 20 metara i sliva se preko velikih krečnjačkih stena. Predstavlja pravu atrakciju tokom letnjih meseci. Nizvodno od glavnog vodopada, reka Vrelo pravi još nekoliko manjih vodopada i slapova, sve do ušća u reku Katušnicu, nekoliko stotina metara dalje.

U ovom selu kuće su razbacane po pašnjacima, prostrane bašte sa šljivicima i domaćim životinjma, a sve to uokvireno bogatim borovim i bukovim šumama, svežinom i spokojom. Kraj je veoma bogat vodom, lekovitim biljem i predstavlja riznicu svežeg vazduha.

Sam prilaz vodopadu ne predstavlja problem. Nadomak njega stiže se autom, a prateći nekoliko utabanih stazica stiže se direktno do vode. Ukoliko nastavite put rečnog toka, nailazite na nove celine brzaka, slapova, manjih virova i vodopada. Svaki kutak jedinstven je na svoj način i što je najvažnije, lako su pristupačni. Spoj vode, kraškog kamena, starih stabala, mostića koji povezuju ove celine – sve skupa deluje pomamljujuće. To će vas podstaći da nastavite dalje, sve do mosta preko reke Katušnice. I nakon dela punog dinamike, zvukova i okrepljujuće buke vode, sledi mirna seoska reka Katušnica, bogata ribom.

Ovo mesto je poslednjih godina veoma posećeno i omiljeno mesto za izlet. Mnogi turisti svrate kako bi videli vodopad, a onda omamljeni prirodom odluče da se zadrže i tu provedu dan.

Ukoliko ste ljubitelj umetnosti, onda je usputna stanica slikarski Atelje Trnava, gde će vas dočekati umetnička dela samoukog slikara i vajara. Sam ulazak u izložbeni prostor ostavlja fascinantan utisak. Atelje je obasut kamenim skulpturama, među kojima dominiraju ptice.

Plodovi prirode su pretvorni u umetnička dela. Sve skulpture su urađene od kamena, a raznolikost boja i veličina svakoj daje jedinstven pečat. Izuzev skulptura, mogu se videti i platna koja oslikavaju zlatiborske motive. I naravno, simbol gostiljskog kraja, vodopad, viđen očima ovog umetnika.

U Gostilju se nalazi i rodna kuća Dimitrija Tucovića, istaknutog teoretičara. Posebnu draž ovom selu, kao i boljoj turističkoj ponudi doprinose i tradicionalni Ilindanski sportski susreti, koji svake godine okupljaju sve veći broj učesnika. Gostilje ulaže velike napore da gosti koji posete ovo mesto budu zadovoljni.

Pored divnog prirodnog vodopada blizu koga možete praviti piknik, ne propustite sve obližnje stanice koje vas mogu obogatiti za još jedno poznanstvo i iskustvo.

18 Jul

Bajkovita priroda, mnoštvo belih borova, reka Rzav vodi nas do naselja Vodice. Jedan od najlepših pejzaža na Zlatiboru koji se skriva upravo na Vodicama.

Ako idete iz pravca Beograda, do Vodica dolazite magistralnim putem Beograd – Podgorica, samo nastavite vožnju ne skrećući u sam centar Zlatibora, pa ćete nakon 10 kilometara ugledati naselje fascinantne lepote.

Vodice nemaju turističko naselje, tako je veliki predeo Vodica izvorno sačuvan. Videćete krajolik kao iz bajke, kao da ste na mestu sa najlepših razglednica za koje smo mislili da se samo tako preko razglednica i mogu videti. Impresivne prirodne lepote Vodice, govori o onom Zlatiboru o čijoj lepoti su bake pričale, koje su bile redovni posetioci ove planine. Za zaljubljenike u netaknutu prirodu ovo mesto je pravi raj. Raskošan planinski biser daruje gostima neopisivo uživanje u jedinstvenom kutku prirode. Vodice i reka Rzav će vas osvojiti na prvi pogled. Kada god pogledate ovaj bajkovit krajolik obuzeće vas radosno ushićenje i misao kako bi bilo dobro da ovde živite.

Ljubazni domaćini prepričavaju priče o Vodicama iz daleke 1750. godine, kada je čuveni sarajevski trgovac, Hadži Nikola Selak otkrio ovaj prelep kraj i u njemu sagradio letnjikovac. Možda mislite da je ovo samo još jedna lokalna legenda, kojoj smo inače skloni kao narod, ali, ukoliko konsultujete istorijske izvore, shvatićete da su domaćini u pravu. Na ovom mestu je rođen zlatiborski turizam.

Užičani i Beograđani su ovde izgradili nekoliko stotina vikendica koje se nalaze desno od reke Rzav. Dok se na levoj obali reke Rzav nalaze ogromna prostranstva i prirodne lepote.

U centru Vodica se nalazi moderan sportski kompleks, sa terenima za fudbal, košarku i tenis, gde gosti mogu uživati u bavljenju sportom, te stoga slobodno možemo reći da ovde ne manjka rekreativno-sportskih sadržaja.

Na samo 2 kilometara udaljenosti od Vodica, nalazi se selo Dobroselica. Na putu ka selu Dobroselica nalazi se galerija akademskog slikara Bože Kovačevića.

Galerija predstavlja arhitektonsku celinu koja je sastavljena od nekoliko starih zlatiborskih brvnara. U galeriji se nalazi stalana izložba slika ovog umetnika. Na brojnim slikama ćete videti pejzaže Zlatibora u kojima dominiraju motivi borova, reka, pašnjaka. Slike takođe predstavljaju seoski život na Zlatiboru.

Ovo selo je ime dobilo po dobrim ljudima. Kako kaže narodna legenda, Car Dušan je svratio ovde u povratku sa nekog ratnog pohoda, i bio je tako dobro i srdačno dočekan od lokalnog stanovništva da je u jednom momentu upitao svoje ljude: „Kako se zove ovo selo, gde me ovako lepo dočekuju?“. Nakon što je dobio odgovor da je u pitanju selo Zloselica, bio je veoma neprijatno iznenađen i tom prilikom je uzviknuo: „Od danas, ovo selo se zove Dobroselica!“.

U ovom selu su snimana velika ostvarenja domaće kinematografije kao što su – “Original falsifikata”, “Crni bombarder” , “Život je čudo”.

Još mnogo zanimljivih krajolika možete pronaći u okolini Zlatibora. Bitno je samo da imate dobru volju a zanimljivosti ovog kraja su raskošne. Pronađite vašu omiljenu!

12 Jul

Kanjon reke Uvac smatra se za jedno od najlepših mesta u Srbiji. Nalazi se u jugozapadnoj Srbiji, poznat je po svojim uklještenim meandrima. Takođe, ovo je jedno od poslednjih staništa beloglavog supa, predivne ptice koja je gotovo izumrla.

Pre nego što je postao turistički značajan kompleks prirodnih kurioziteta, Uvac je bilo samo ime Zlatiborske i Zlatarske reke koju karakteriše prelepi kanjon i duboko rečno korito. Reka Uvac prirodna je južna granica Zlatibora, koja izvire jugoistočno od planine Jadovnik i predstavlja glavnu pritoku Lima. Pri kraju svog toka Uvac je i prirodna granica između Srbije i Bosne i Hercegovine.

Deo klisure reke Uvac, površine 2. 543 hektara, je 1971. godine proglašen za Specijalni rezervat prirode Uvac. Nalazi se na nadmorskoj visini od 902 do 1276 metara.

Reka Uvac je najduža pritoka Lima. Dužina reke Uvac iznosi oko 120 kilometara. S obzirom na to da je Uvac planinska reka, njen hidroenergetski potencijal je iskorišćen formiranjem tri brane, samim tim i tri veštačka jezera. To su Zlatarsko jezero ili Kokin Brod, Sjeničko ili Uvačko jezero i Radoinjsko jezero. Obale klisure reke Uvac krase šume omorike, breze, brojne livade i proplanci.

Velika pažnja je usmerena na Zlatarsko jezero, koje je nastalo šezdesetih godina prošlog veka. Brana koja je izgrađena je najveća zemljana brana u Evropi. Nivo vode Zlatarskog jezera dostiže i do 45 metara. Ono što Zlatarsko jezero čini jedinstvenim su čuveni meandri reke Uvac. Reka se vijugavo probija kroz krečnjačke stene, formirajući izgled pravog lavirinta. Meandri reke Uvac prostiru se sve do Radoinjskog jezera. Zanimljivo je to što u ovom delu svog toka reka Uvac ima karakterističnu zelenu boju.

Takođe, na obalama Zlatarskog jezera se nalazi najveće prirodno stanište beloglavog supa na celom Balkanu. Beloglavi sup je simbol kanjona reke Uvac. Pre dvadeset godina ova retka vrsta je bila pred izumiranjem. Tada je u kanjonu boravilo svega 7 jedinki beloglavog supa. Osnivanjem fonda za zaštitu beloglavog supa, omogućeno je postavljanje hranilišta. Beloglavi sup je lešinar, hrani se isključivo mesom uginulih životinja što ga čini velikim zaštitnikom ekosistema.

S obzirom na to da ove prelepe ptice imaju jednog partnera za ceo život, kao i da ženka leže samo jedno jaje godišnje, tim koji je uspeo da brojku od 7 jedinki poveća na čak 300, zaslužuje svaku pohvalu. Ovaj nebeski kralj koji ima raspon krila od 2,7 metara, od davnina krasi grb Srbije. U planu je kolonizacija još dve vrste lešinara, kako bi se u potpunosti zatvorio lanac ishrane. Potpuno uživanje pogleda na meandre reke Uvac omogućava dolazak na vidikovac Molitva. Pored beloglavog supa, Uvac je stanište za još 100 vrsta ptica. Neke od njih su suri orao, planinski puzgavac, vodomar, buljina i mnoge druge.

Meštani ovog kraja su bili upoznati sa dve pećine, Ledničkom i Ušačkom. Brojnim istraživanjima koja su obavili vrsni speleolozi je ustanovljeno da je u krečnjačkim stenama prisutan jedan izuzetan prirodni fenomen. Radi se o pećinskom sistemu dugom više od 6 kilometara. Ušačka i Lednička pećina su povezane mnogobrojnim kanalima i dvoranama koje su ukrašene prelepim pećinskim nakitom. Na izlazu iz Ušačkog sistema se nalazi savršeno mesto za kampovanje.

Ova zaslepljujuća lepota zaista ostavlja bez daha. Pogled u visinu usmerava ka ovim letećim božanstvima, koja nas podsećaju na potrebu da ovakva mesta ostanu baš onakva kakva su sada. Kanjon reke Uvac za svakog ljubitelja prirode nudi po nešto. Bilo da se radi o ribolovu, planinarenju, kampovanju ili biciklizmu, kanjon Uvca je jedna od top turističkih atrakcija Srbije.

06 Jul

Osim što je poznat po čistom vazduhu i prelepoj prirodi, Zlatibor je poznat i po kvalitetnoj, zdravoj i veoma ukusnoj hrani. Hrana vas ovde jednostavno mami i zove da uživate u svakom zalogaju.

Zlatiborska pršuta

Posebno mesto među domaćim specijalitetima zauzima zlatiborska pršuta. Ovaj suhomesnati specijalitet za svoj savršen ukus može da zahvali domaćinima koji su u potpunosti usavršili metodu sušenja mesa. Meso se suši po tradicionalnom receptu koji se nasleđivao od kolena do kolena. Dobro usoljeno meso suši se na dimu od bukovine što je izdvaja po njenom prepoznatljivom mirisu i boji. Cela procedura traje tridesetak dana. Ako zaista želite da otkrijete tajnu domaće zlatiborske pršute onda trebate da posetite selo Mačkat. Ovo selo se nalazi na 10 kilometara od Zlatibora i u njemu se pravi najbolja pršuta ovog kraja. U Mačkatu se svake godine održava “Pršutijada” koju poseti desetine hiljada ljubitelja pršute kao i drugih suhomesnatih proizvoda.

Poznata Zlatiborska jagnjetina

Za ovaj specijalitet kažu da je najbolji u Srbiji a i šire. Pogodni klimatski uslovi, zlatiborski pašnjaci, tradicionalan način pripreme daju ovom jelu poseban, prepoznatljiv ukus. Gotovo da nema turiste koji nije probao ovaj specijalitet. Po rečima domaćina zlatiborskog kraja, jagnje se mora peći oko 4-5 sati na jakoj vatri uz stalan nadzor. Nakon toga kada se meso malo prohladi, spremno je za posluženje.

Komplet lepinja

Poznati specijalitet ovog kraja koji je nastao kombinacijom mladog zlatiborskog kajmaka, jaja, pretopa, daje fantastičan kulinarski doživljaj. U kombinaciji sa ovom lepinjom najlepše se uklapa domaće kiselo mleko, koje upotpunjuje sami ukus. Tajana ove ukusne lepinje je u kvalitetnom kajmaku i veštini pečenja. Poznato je da se ovaj specijalitet jede prstima, tako da, uživajte bez ustručavanja.

Kajmak

Pored neverovatno bogate ponude sireva, ipak, kajmak je neodoljiv zlatiborski mlečni proizvod. Kajmak je mlečna masa koja se skuplja na na vrhu kuvanog mleka i koristi se kao namaz za hleb, uštipke, za šta god vam je drago. Najslađi je onaj zalogaj kada se kajmak razmaže na hlebu koji je tek izašao iz rerne. Tada, ukus domaćeg hleba i otopljenog kajmaka daje neverovatan spoj. A ukus kajmaka sa ovog kraja je sam po sebi neverovatan.

Borov med

Borov med je prirodni lek spakovan u teglu. Ne preporučujemo tek tako borov med sa Zlatibora. Naime, za borov med su potrebni odlični klimatski uslovi i iglice četinara, što Zlatibor itekako poseduje. Mora se napomenuti da ovo nije originalni borov med, jer se borov med pravi od smole koja nastaje na iglicama četinara, ali kod nas to nije moguće. Ipak, med i pored toga, jednim delom, ima ukus smole. Zlatiborski borov med je dobar za upale grla, astmu, bronhitis i ostale probleme sa disajnim putevima.

Doživljaj ovih neverovatnih kulinarskih ukusa i specijaliteta apsolutno će vas oduševiti. Uživaćete u svakom zalogaju, čiji ćete ukus zapamtiti. Dok tako uživate u razgledanju i specijalitetima koje nudi tradicija ovih domaćina sve što ćete poželeti jeste da se vratite što pre i ponovo doživite svaki trenutak.

Da li ste ogladneli? Prvom prilikom obiđite Zlatibor i uživajte u pravim specijalitetima, naravno, pišite nam šta vas je od ovih specijaliteta posebno kupilo!