22 Sep

Zaovine se nalaze u Zapadnoj Srbiji, i pripada teritoriji opštine Bajina Bašta. Predstavlja šumovito područje planinskog karaktera koje obuhvata naselje Zaovine sa 28 zaseoka, jezerom Zaovine i kanjonom Belog Rzava “Sklopovi”.

Nalazi se u južnom delu planine Tare u prostornoj celini poznatoj kao “Ravna Tara”. U geomorfološkom smislu predstavlja prirodnu sponu planine Tare sa Zlatiborskim masivom i Mokrogorskom kotlinom.

Upravo ovde je čuveni srpski botaničar Josif Pančić otkrio živi fosil biljnog sveta. Zaovine su jedino stanište Pančićeve omorike na metamorfnim stenama.

Selo Zaovine na Tari je poznato i po proročanstvu Miloša i Mitra Tarabića koji su još sredinom 19. veka prorekli da će “Drina poteći uz Taru”. Tarabići su najpoznatija srpska porodica proroka koja je predvidela da će Drina jednoga dana teći uzbrdo. Dugo je ovo proročanstvo svima delovalo nebulozno, a onda je nastalo magično jezero. Naime, veliki vodotok voda iz Drine se pumpama podiže na Taru, a kada je vodostaj nizak onda se spušta iz Zaovinskog jezera. Na taj način je i proročanstvo ostvareno.

Inače, Zaovinsko jezero dopunjavaju dva toka, Konjska reka i Beli Rzav. Osim glavnog Zaovinskog tu se nalaze i četiri manja jezera od kojih je jedno jezero Spajić, a ono se nalazi sa druge strane brane. Jedna od specifičnosti ovog jezera je što gledano iz visine ima zmajolik oblik, odnosno liči na zmaja koji leti. To nije njeova jedina specifićnost, mnoge karakteristike čine da ovo jezero deluje nestvarno baš poput letećih zmajeva. Šume i pašnjaci oko Zaovinskog jezera su gusti, netaknuti i stvaraju ambijent neponovjlive prirode, zbog čega je ovo jezero popularnije među domaćim turistima.

Osim prirodnog ambijenta koji je bajkovit, bitno je to što je jezero veoma čisto, što predstavlja njegov glavni adut. U jezeru žive pastrmke, som, štuka, šaran, ukupno 37 vrsti riba. Upravo zbog toga je ovo mesto omiljena destinacija za strastvene ribolovce, pa je jedan od potencijala i lovni turizam.

Zaovine su idealno mesto za porodice sa decom. Uz čarobnu prirodu koja opušta, tu je nestvarno čisto jezero u kome se može uživati tokom svih letnjih meseci.

16 Sep

Nedaleko od Zlatibora, blizu sela Rožanstvo, smeštena je Tošina banja, poznata i kao banja Vapa. Ovde je sredinom sedamdesetih godina započeta izgradnja banjskog objekta, ali je izgradnja zbog smrti vlasnika Toše Lazovića obustavljena, tako da je objekat zapušten.

Iako zapušten, i takav privlači pažnju neobičnim izgledom, i upotpunjuje turističku ponudu na Zlatiboru. Posebno je zanimljivo što se u banji nalazi mineralni izvor i za njega meštani kažu da leči sve bolesti. Voda sa izvora je posebno lekovita za oči i za razna oboljenja i promene na koži.

Starac Toša rođen je u zlatiborskom selu Rožanstvo davne 1914. godine. Poslednje dane svog života posvetio je pokušaju da 16podigne banjsko lečilište, vilu kojom će se ponositi zlatiborska lepotica. Ogromne betonske kule koje se podižu sa krova, smeštajni pansion, bazeni sa termalnom vodom i mostovi sa slapovima, ostali su nedovršeni. Ipak, ideja je bila i više nego dobra. Išla je čak i ispred vremena i slutila na dobru budućnost, a to je povećanje turističke ponude Zlatibora, kao i smeštajnih kapaciteta.

Uz viziju izgradnje turističkog lečilišta, Toše je mislio i o putu do banje. Izgradio je oko kilometar puta koji banju povezuje sa centrom Zlatibora. Meštani sela Rožanstvo su prepoznali komšijinu dobru nameru i otvorili su se da podrže njegovu ideju i pomogli su novčano. Tako je sloga ovih Zlatiborskih sela učinila da sakupe i zajedno u banjsku vilu ulože nekoliko stotina hiljada evra. Podigli su pet spratova zlatiborskog dvorca koji je okružen lekovitom mineralnom vodom. Obilazeći Zlatibor, vredi videti ovu bajkovitu zamisao koja na stotinak metara razdaljine podseća na dvorac iz “Trnove ružice” koji je zaklonjen gustom šumom sa isprepletanim granama. Prostrani dvorac na pet nivoa ima široke terase, poput drevnih visećih vrtova.

Dvorac je obložen crvenom fasadnom ciglom. Sa leve strane od ulaza su temelji crkve koju je gazda Toše planirao da podigne pored glavnog objekta u banji. Ispred dvorca su kupatila, nekada je bio i veoma negovani travnjak i bazeni za banjsku vodu. Šteta što nije zaživelo, pa bi smo se mogli uveriti u lekovitost vode sa izvora. Ali, ipak se može posetiti. Dok razmišljate šta sve treba videti na Zlatiboru i u njegovoj okolini, dok tražite smeštaj, razmišljate koliko imate slobodnih dana, nikako ne zaboravite ovu usnulu vilu.

Meštani se odlično sećaju Toše. Naravno, nešto su anegdote, a nešto i istinite priče sa Zlatibora. Kažu da je banja Vapa postojala još od turske vladavine. Oni najstariji sećaju se da još je pre Drugog svetskog rata na tom mestu bio bazen. Tu se narod redovno kupao.

Tokom izgradnje banje koju je Toše zamislio, kako to uvek biva, kažu da su nastali sporovi oko zemljišta i vlasništva.Eto, koliko god bilo sloge i želje da ideja uspe i svima donese boljitak, kako meštanima zlatiborske okoline, tako i samim turistima koji bi ispunili svoje vreme, ipak je moralo negde da zapne.

Spor oko zemljišta zaustavio je gradnju još 1999. godine. Od tada, sve što se moglo odneti i ukrasti odneto je i ukradeno. Nikad nije zaživela u svrhu zbog koje je podignuta. Ali ipak je vredi obići. Kada ste se već uputili ka Zlatiboru, nemojte zaboraviti da ima toliko mesta koje sa sobom nose dobre priče i ideje. Neke su žive i koriste svima. Neke su nažalost ostale bez svoje namerene svrhe, ali svakako ih vredi posetiti.

10 Sep

Kao i većina pijaca, pijaca na Zlatiboru puna je raznih namirnica, ali, razlika je u tome što na ovoj pijaci možete pronaći prave domaće proizvode sa planinskih krajeva koji bude čula i zovu na uživanje. Retko koji turista koji dođe na Zlatibor ne obiđe pijacu. Mirisi vas prosto mame i morate da prošetate između tezgi koje su bogate domaćim sirom, kajmakom, pršutom, i raznim vrstama domaćeg džema i slatka.

Pored svega, tu je ukusna domaća zlatiborska rakija. Prodavci rado nude čašicu svoje umetnosti uz malo ćaskanja i smeha, zarad dobrog raspoloženja i još bolje kupovine. Pa kada vas planinski vazduh osveži a pomalo i izmori, pravac na pijacu, nećete ni stići sve da pogledate a već ćete imati punu torbu savršenih ukusa. Za one koji vole pletene zagrljaje tu se mogu kupiti poznati zlatiborski džemperi. Nema im ravnih.

Osim što turisti vole da isprobaju nove kulinarske ukuse sa zlatiborske pijace, rado istražuju na pijaci kako bi kupili neki suvenir.

Tako da, često se kaže da je pijaca srce jednog mesta. Ako zaista želiš da upoznaš mentalitet naroda, kvalitet proizvoda, odnose, način života, navike i običaje, jednostavno odeš na pijacu. Zbog toga, ovaj ugao sa pijace će vam omogućiti pravi pogled na život Zlatiboraca i njihov trud kada su kvalitetni proizvodi u pitanju.

Vredni domaćini sa bogatim tezgama žele što bolje da predstave svoj proizvod i zato će vas srdačno dočekati i pozdraviti. Te ćete ugledati razne teglice livadskog i bagremovog meda, sirupa od maline, kupine, borovnice i aronije. Takođe, tu je i odličan med od borovih iglica za koji još kažu da leči bronhitis i kašalj. Domaće jabukovo sirće koje se tu nalazi preporučuje se za smanjenje holesterola i triglicerida. Osim što ćete lepo pazariti, pokupićete dosta dobrih saveta i preporuka od veštih prodavaca.

Pijaca živi tokom cele godine i gosti radoznale i gladne turiste domaćim proizvodima. Čak iako se nađete u prolazu, pa to je prava sreća zar ne, moći ćete sa sobom da ponesete hranu vrhunskog kvaliteta, i miris Zlatibora koji ćete itekako zapamtiti. Zato, ne oklevajte da i na kratko svratite, pa onako sa nogu pokupite malo pršute i kajmaka. Šta je slađe od toga?

Kao što se uglavnom kaže, za domaću i zdravu hranu prave cene nema, ona nikada nije skupa. Naše zdravlje nema cenu te stoga ova hrana nam daje mnogo više, zdravlje. Zato i treba birati samo najbolje. Mladi i star sir se može kupiti već za 300 dinara po kilogramu. Kilogram kajmaka, starog i mladog je od 650 do sedam 700 dinara. Goveđi pršut je nešto skuplji, za kilogram treba da se izdvoji oko 1.200 dinara, dok su slanina, čvarci i kobasice po ceni od 600 do 800 dinara po kilogramu. Svako će vas pozdraviti, ugostiti, pokazati svoju robu i ponuditi najbolje što ima. Pa vi izaberite šta vam je najdraže. Naravno da možete probati po zalogaj, pa gde vam je zalogaj najslađi tu se i zadržite i pazarite. Domaća šljiva košta oko 300 dinara, takođe ima i medovače, kruške i još raznih vrsta domaćih rakija.

Kada govorimo o domaćim specijalitetima, nema domaćice koja nije pravila paprike u pavlaci. Da li ljutu ili blagu, opet zavisi od ukusa. Kilogram je oko 300 dinara, a takav ukus nema cenu kojom bi se mogao opisati. Domaća jaja koštaju od 12 dinara po komadu, rebarca su oko 400 dinara, dok za ovčetinu treba izdvojiti oko 1000 dinara. Tu su i suveniri, vunene čarape, kape, šalovi, opanci, prsluci, džemperi, rukavice ili kačarski proizvodi i grnčarije. Ko god je posetio pijacu morao je makar nešto ispazariti. Bila bi šteta pored toliko izbora domaćih proizvoda ne kupiti bar nešto.

Sada, posle svih ovih ukusnih zalogaja i punih zadovoljnih stomaka, najslađe je opustiti se u toplom udobnom apartmanu gde vas čeka prikupljanje snage za sve naredne aktivnosti koje ste isplanirali. Zato vas rado iščekujemo u našoj Vili Borova, jer priroda zove, Zlatibor zove.

04 Sep

Jedno od najpoznatijih jezera naše zemlje, na kojem svoje godišnje odmore vole da provode mnogi, jeste jezero na granici Srbije i Bosne i Hercegovine, Perućac. Ime je dobilo po obližnjem istoimenom mestu Perućac, koje pripada kao i jezero, opštini Bajina Bašta.

Ta čuvena reka Drina, koja u svom kanjonu krije i dubine od 1000 metara, je prema tome jedan od većih kanjona po dubini u Evropi. Jedno je od većih prirodnih bogatstva koje naša zemlja ima, i ujedno je zaslužna i za nastanak ovog prelepog jezera Perućac, koje svake godine na svoje prekrasne obale mami sve veći broj posetilaca.
Jezero je nastalo veštačkim putem, pregrađivanjem toka reke Drine, prvenstveno zbog potrebe hidroelektrane „Bajina Bašta“, od koje je udaljeno nekih 7 kilometara. Širina jezera veoma se razlikuje, na nekim mestima iznosi 100 metara, a na nekim se pruža i do 1.100 metara. Najveća dubina jezera, znatno je manja od dubine samog kanjona reke Drine, i ona iznosi 80 metara. Same obale jezera su izuzetno strme, te plićak skoro i da ne postoji. Na svega par metara od obale počinju dubine od 3, pa i do 8 metara u zavisnosti od mesta do mesta, ali i od trenutnog vodostaja.

Po čemu se jezero Perućac izdvaja od ostalih u Srbiji i zbog čega je jedno od omiljenih jezera za letnje odomore?

Izdvaja se od ostalih u našoj zemlji jer spada u jedno od najčistijih jezera na ovim područjima. Ono što ga još izdvaja, a takođe ga i čini veoma popularnim kod turista, jeste sama njegova geografska pozicija, mogućnosti koje boravak na njemu pruža, odnosno neverovatna prirodna bogatstva u njegovoj okolini. Ribolovcima je ovo svakako jedno od omiljenih mesta za odmor, jer je reka Drina poznata kao pravi raj za pecaroše, a samim tim i jezero Perućac. Dobri pescaroši se, prilikom boravka na obalama jezera Perućac, i same reke Drine mogu pohvaliti ulovima losos pastrmke, pored lososa, na vešt mamac mogu se uhvatiti i linjak, som, šaran, klen, bandar, mrena.

Zbog samog položaja jezera, njegovih velikih razmera i uticaja klime na ovom području, samo su dva meseca tokom godine idealna za pravi letnji odmor koji podrazumeva kupanje, a to su jul i avgust. Temperatura vode retko kada prelazi 22 stepena, što i nije mnogo, međutim u vrelim letnjim mesecima, kada sunce peče, potrebnija vam je voda u kojoj se možete ljudski rashladiti i plivati. Dakle, kada počnu one paklene letnje vrućine, kada niko od nas ne zna šta će sa sobom, pravac na put, na rajsko mesto u našoj zemlji, na jezero Perućac. Pored čiste vode, idealne po svojoj temperaturi za plivanje i pored bogatstva ribe koje će već privući brojne pecaroše, ovo jezero nudi i mnoštvo drugih atrakcija i prirodnih lepota za svoje posetioce. Važno je znati da se jezero nalazi nadomak granica čuvenog Nacionalnog parka Tara. Bogatstvo flore i faune na ovom prostoru , zaista je čudesno, a predeli koji će se pred vama svakodnevno otkrivati učiniće da se osećate kao da ste stvarno otkrili raj na zemlji.

Napomenuli smo da je kanjon reke Drine jedan od najdubljih kanjona u Evropi, ali da li ste znali da na ovim prostorima protiče i jedan od najmanjih reka u Evropi? Da, u pitanju je reka koju mnogi od milošte nazivaju “reka godina”, zabog njene dužine koja ima metara koliko godina dana, odnosno svega 365 metara. Njeno pravo ime je Vrelo, a zanimljivo je i to da je na samom izvorištu ove kratke reke sagrađen ribnjak izuzetno ukusne pastrmke. Reka godina uliva se u Drinu, i to praveći jedan veličanstveni slap.

Krstarenje jezerom koje plovi dalje kanjonom Drine, ne može ni jednog posetioca ostaviti ravnodušnim. Takođe, poznato je da upravo sa Perućačkog jezera kreće nadaleko čuvena Drinska regata koja ima tradiciju dugu čak 18 godina.

29 Aug

Selo čiji meštani od 1868. godine proizvode domaću ljutu rakiju šljivovicu čiji su kvalitet i ukus doveli do savršenstva, je mesto po kome je već sada srpski brend i dobio ime, Šljivovica. Naime, ovde se uz rakiju šljivovicu započinje dan, veseli i nazdravlja. Ona predstavlja sastavni deo svakodnevnice meštana i način da se gosti dočekaju kako dolikuje.

Selo Šljivovica se nalazi na magistralnom putu prema Mokroj Gori, na 15 km od centra Zlatibora. U Selu Šljivovica se nalazi umetnička Galerija “Tijanića vodenica”, a u maju se tradicionalno održava Sajam domaće rakije šljivovice i drugih proizvoda od voća. Veoma napredno seosko domaćinstvo je smešteno na prekrasnoj visoravni Lokva, na nadmorskoj visini od 900 metara. Domaćini se bave poljoprivredom i otkupom gljiva, a gostima služe isključivo domaće proizvode, koje samostalno proizvode.

Postoje zapisi po kojima je početkom prošlog veka u Šljivovici živelo 33 porodice i bilo oko 235 kuća. Sudeći po ovim istorijskim činjenicama, može se zaključiti da je još pre 150 godina ovo zlatiborsko selo bilo bogato dobrim domaćinima i stablima šljiva, koja su brojala i do 30 000. Otuda je i potekla kvalitetna domaća rakija, šljivovica koja se prvi put u zapisima, kao značajan proizvod iz ovih krajeva, spominje još davne 1868. godine.

Recept za opojni miris i raskošnu aromu rakije, stanovnici istoimenog sela pažljivo čuvaju. Na taj način se autentična receptura zadržava u porodici, a tradicionalni način proizvodnje neguje i prenosi “sa kolena na koleno”. Zbog toga se Šljivovica naziva i rodnim mestom dobre rakije među čijim zlatastim padinama, livadama i proplancima, raste na hiljade stabala kvalitetne šljive.

Sudeći po pričama onih koji su proizvodnju ovog pića doveli do savršenstva, za dobru šljivu je važno da raste na kvalitetnoj zemlji. A u selu Šljivovica, toga svakako ne manjka. Tlo je ovde zdravo i bogato, pa domaćini sa ovih prostora garantuju za svaki litar domaće šljivovice.

Pored plodne i bogate zemlje koju krase nepregledni šljivici, rakija iz ovog sela čuvena je i po specifičnom načinu proizvodnje. U Šljivovici je majstori za tradicionalno srpsko piće čuvaju u specijalnim buradima od hrastovog i bagremovog drveta, od kojih šljivovica povuče toplu zlatkastu boju. A ni sam proces proizvodnje nije jednostavan.

Rakija po recepturi iz sela Šljivovice zvanično je zaštitila svoje geografsko poreklo evropskim sertifikatom, tako da niko u svetu ne može da koristi ovaj naziv. Sajam domaće rakije u Šjivovici se od 2008. godine tradicionalno održava kao turističko-kulturna manifestacija.

Ako niste ljubitelj srpskog brenda šljivovice, zasigurno će vam se svideti njegovo rodno mesto. A ukoliko volite kvalitetnu rakiju, ovo mesto je kao stvoreno za vas. Spremite se za sajam domaće rakije i uživajte u manifestaciji i okruženju. Ne zaboravite da nam napišete u komentaru vaše doživljaje i preporuke.

23 Aug

U dolini reke Đetinje, okružen magičnom lepotom planina Tare i Zlatibora, nalazi se centar nekadašnje Užičke republike i jedan od osam Titovih gradova, Užice. Pored mesta sa dugačkom i burnom istorijom većina putnika namernika prođe, ali se retko ko zadrži. Evo šta se dogodi kada odlučite da u Užicu provedete jedan dan.

Kada se danas iz Užica glavnim putem krene prema Zlatiboru, sa desne strane, na vrhu stenovitog grebena, gotovo nadohvat ruke, naziru se ostaci nekada moćne tvrđave. Kameni tragovi su obrasli sitnim rastinjem i teško je radoznalom posetiocu opisati kakav je tu, nekada davno bio grad.

Utvrđenje je podignuto na visokom, relativno nepristupačnom grebenu koje sa tri strane okružuje reka Đetinja. Prilaz gradu bio je moguć samo sa severa, iz utvrđenja se mogla nadzirati i braniti saobraćajnica koja je povezivala Bosnu sa Srbijom. Položaj grada vekovima je izazivao divljenje putnika i namernika koji su prolazili pokraj njegovih bedema.

Tvrđava u Užicu je u uslovima ratovanja bila gotovo neosvojiva. Čine je tri visinski različita dela, citadela na vrhu sa glavnom kulom, Srednji grad i Donji grad sa Vodenom kulom. Ovakav odbrambeni sistem bio je povezan bedemima i kulama. Od srednjeg dela grada spuštaju se dva bedema, do najjužnijeg dela strme litice na obali reke Đetinje, gde se nalazila Vodena kula, koja je u vreme opsada, omogućavala bezbedno snabdevanje grada vodom. U širem smislu, ona predstavlja jedinstvenu konstrukciju na našem području. Bila je polukružne osnove, visoka 25 metara i podeljena na osam etaža međuspratnom drvenom konstrukcijom.

Prvi pouzdani istorijski izvori o užičkoj tvrđavi potiču iz sredine 14. veka. Tada je bila u posedu vlastelinske porodice Vojinović, a od 1366. do 1373. godine pripadala je Nikoli Altomanoviću. Dubrovački istoričar Mavro Orbini pominje Užice opisujući događaje koji se tiču sukoba kneza Lazara i kralja Tvrtka sa Nikolom Altomanovićem, koji je tada uhvaćen, zarobljen i oslepljen u tvrđavi, leta 1373. godine.

Zahvaljujući arheološkim istraživanjima, delimičnom rekonstrukcijom i konzervacijom Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva i Narodnog muzeja iz Užica od 1973. do 1984. godine, zaustavljeno je obrušavanje i nestajanje grada koje je trajalo više od jednog veka.

Danas su od utvrde ostali ostaci bedema, kula i zgrada u visini od oko jedan metar, na koliko su svedeni razaranjem 1863. godine, ali se i pored toga može naslutiti nekadašnji izgled utvrde. Ona je danas jedna od turističkih atrakcija grada na Đetinji, u kojoj se tokom letnjih meseci ponekad postavi improvizovano pozorište u kome se tokom večeri pod mesečinom i reflektorima izvode predstave i jedno od omiljenih izletišta Užičana.

Još jedno značajno mesto je i složena arhitektonsko-muzeološka celina, poznatija kao spomen kompleks Kadinjača, koja je i danas svedok o 29. novembru 1941. godine. Naime, toga dana su borci radničkog bataljona hrabro stradali u bici na Kadinjači. Njihov heroizam ovekovečen je grandioznim spomenikom koji je 1979. godine otvorio Josip Broz Tito.

Zanimljiva istorija je ostala iza obrušenih zidova ove, nekada moćne tvrđave. Kada vas put navede u blizini Užica, nemojte ga zaobići. Znamenitostima nikad kraja, kao ni lepotama prirode koja ih okružuje.

17 Aug

Šta razlikuje vazdušne banje od ostalih banja, i zašto je dobro posetiti baš ova lekovita mesta?

Vazdušne banje smeštene su u prirodno čistim ambijentima gde je vazduh izuzetno blagotvoran po respiratorne organe. Vazdušne banje predstavljaju prave ekološke oaze. Ove banje odlikuje visoka koncetracija jona i ozona u vazduhu, kao i odsustvo bilo kakvih vazdušnih zagađivača.

Zbog blagih leta i zima, i izuzetnih lekovitih svojstava, boravak u vazdušnim banjama Srbije je, kako mnogi vole da kažu, „preporod za duh i telo“. Naime, uživanje i odmor na mestima koja su okružena netaknutom prirodom zadivljujuće lepote, ne samo što povoljno utiče na zdravlje, već i leči gotovo sve vrste bolesti respiratornih organa.

Kremna, slatka mala vazdušna banja, nazvana je tako još početkom 20. veka, zbog svoje idealne nadmorske visine od 800 metara. Klima, uvek na udaru morskih i kontinentalnih vetrova, ovo je seoce koje sa svojim predivnim cvetnim livadama i planinskim vrhovima obraslim gustim četinarskim šumama, razdvaja dve najlepše planine Zapadne Srbije – Taru i Zlatibor. Upravo zbog svojih prirodnih lepota, blizine Tare, Zlatibora i Mokre gore, ali i onoga za šta nismo sigurni da li je mit ili stvarnost, Kremna je postala jedna od najpopularnijih turističkih destinacija ovog kraja.

Jedna od atrakcija Kremana, kao i celog okruga jeste čuvena Šarganska osmica. Ipak, ono po čemu je Kremna specifična, prepoznatljiva, poznata i čuvena, jesu zapravo njeni domaćini Kremanci i nadaleko čuveni preci. Zna se da su Kremna imala poseban značaj za Srbe još u vreme Nemanjića, koji su tu imali svoje letnjikovce za svoju vlastelu i sebe, pa je Kremna tada, a i kasnije za vreme vladavine Istanbulskog carstva bila jedina priznata vazdušna banja u Zapadnoj Srbiji.

Legenda kaže da je cela Kremanska kotlina nastala u drevnoj fazi nastanka Zemlje, prilikom jednog njenog sudara sa drugim nebeskim telom. A ono što kaže savremena nauka jeste da kremanske stene sadrže veoma neobičan sastav, neku vrstu poludragog kamenja, a koje se, kako kažu Kremanci “tajno” ispituje u svetskim laboratorijama. Kao prilog istinitosti ovih tvrdnji, može se reći da Kremanci zaista dugo žive, i ne samo Kremanci, već i uglavnom svi stanovnici Tare, Mokre Gore i Zlatibora, kao i da su svi oni vitalni i u poznim godinama. Upravo zbog tog kamena nastao je i naziv ovog malog planinskog mesta.

Ovo selo je takođe poznato po Kremanskim proročanstivma porodice Tarabić. Postoje napisane knjige o ovim proročanstvima, gde mnogi smatraju de je to zapravo bila manipulacija smišljena za tadašnje političke svrhe. Zapravo, priča se da je potreba za nastankom proročanstava bila ta da se opravda razvod između kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije.

Po pričama, Tarabići su predvideli nastanak televizije, telefona, telegrafa kao i smene na srpskom prestolu, propast Obrenovića i njihov povratak u zemlju. Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti bio je Miloš Tarabić. Ova porodica Tarabić je imala veliki ugled među narodom, dok su ih se mnogi i plašili.

Ova predanja postoje dugo, da li u njih želite da verujete ili ne, ostaje na vama da odlučite, ali, pre svega poseta ovoj vazdušnoj banji jeste pravo osveženje za vaš organizam a onda možete posetiti znamenitosti i slušati priče koje se prepričavaju o kremanskim proročanstvima. Uputite se i saznajte zašto je Kremna baš toliko zanimljiva mnogim turistima! Pišite nam o vašim utiscima ovog sela.

11 Aug

Selo Sirogojno nalazi se na 26 kilometara od turističkog centra Zlatibora. U njemu je jedini muzej na otvorenom u Srbiji, pod nazivom “Staro selo”. Rаdovi nа formirаnju ovog muzejа počeli su 1979. godine. Nа lokаciji od pet hektаrа, pored crkve Svetog Petrа i Pаvlа, prevučene su iz svih delovа Zlаtiborа stаre brvnаre, kаko bi se ovde prezentovаle i čuvаle.

Muzej čine dve celine. Prvu predstavlja skup kuća koje su sačuvale svoj prvobitni izgled i namenu, i one čine stalnu muzejsku postavku, formiranu u dve zlatiborske okućnice. Drugu celinu čine kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled, ali namena im je promenjena, one su prilagođene turističkim potrebama. U taj deo spadaju dvorana, prodavnica suvenira, krčma, apartmanske zgrade.

Način života u ovim kućama je bio specifičan, razlog tome jeste jer se živelo u zadrugama. One su brojale i do 50 članova. Kuće su četvrtastog oblika, zidovi su od naslaganih brvana. Kuće su bile pokrivene kamenim pločama ili slamom. Za zlatiborsku okućnicu karakterističan je veliki broj manjih objekata. Svi ti objekti su bili raspoređeni oko glavne kuće.

Centrаlno mesto kuće zаuzimаlo je ognjište, u njemu je vаtrа uvek gorelа, i nа njemu se pripremаlа hrаnа. Oko ognjištа su se uveče sаbirаli člаnovi zаdruge, dogovаrаli se o poslovimа zа nаredni dаn а potom i spаvаli oko ognjištа. Kućа je prostorijа kojа nije imаlа ni podа ni plаfonа, izuzev pаtosа iznаd ognjištа koji je i služio dа sаčuvа vаtru i dа ne ide dim nа meso koje se sušilo. Sobа je uvek bilа uzdignutijа od kuće, i imаlа je i drveni pod i plаfon. U toj prostoriji postojao je sаmo jedаn krevet, u kome su spаvаli nаjstаriji člаnovi porodice, odnosno domаćin kuće i njegovа ženа, а u kolevkаmа mаlа decа tokom zimskog periodа. U ovoj prostoriji se postаvljаlа i svečаnа trpezа ukoliko bi dolаzili neki vаžni gosti, tokom svečаnosti ili velikih prаznikа. Zаgrevаlа ju je peć kojа se nаlаzilа u pregrаdnom zidu imeđu te dve prostorije.

Vаjаt je zgrаdа koju je dobijаo svаki sin domаćinа kаdа se oženi. Ove zgrаde su veomа oskudno opremljene. Nа početku, u ovim kućаmа je bio sаmo jedаn krevet, vremenom je dodаvаn i drugi nаmeštаj, kаo što su sаnduci zа odeću, lenke, odnosno motke preko kojih se prebаcivаlа odećа i posteljinа, а kаsnije i rаzboj zа tkаnje. U tim zgrаdаmа nije gorelа vаtrа. Ukoliko bi se dim zаviorio iz vаjаtа to je znаčilo dа se sin odvojio od svogа ocа. U okviru domаćinstvа, broj vаjаtа je zаvisio od brojа oženjenih sinovа tog domаćinа.

Mlekаr je služio zа čuvаnje mlekа i mlečnih prerаđevinа. U okviru zаdruge, određivаnа je jednа ženа čiji je zаdаtаk bio dа se brine o mleku i dа prаvi mlečne proizvode. Tа ženа se zvаlа plаninkа i sаmo njoj je bio dozvoljen ulаzаk u mlekаr, rаdi higijene prostorije.
Pekаrа se nаlаzilа uz kuću i služilа je dа se u njoj ispeku zаlihe hlebа zа čitаvu porodicu i to zа nekoliko dаnа. Ambаr i sаlаš su objekti izgrаđeni pored glаvne kuće. Ambаr je služio zа čuvаnje sitnog žitа, koje se unutаr objektа čuvаlo u zаsebnim pregrаdаmа, dok je sаlаš služio zа čuvаnje kukuruzа u klipu i bio je opleten od prućа koje je omogućаvаlo strujаnje vаzduhа i brže sušenje kukuruzа. Obe grаđevine su bile uzdignute od zemlje rаdi zаštite od vlаge.

U okviru stаlne postаvke Muzejа je i stočаrski stаn, posebаn deo domаćinstvа koji se grаdi u plаnini. Činile su gа kolibа, tor i “kućer”. Kolibа je mаlа brvnаrа, tek dа se u njoj mogu zаložiti vаtrа i držаti mlečni proizvodi tokom borаvkа nа plаnini, а spаvа se u “kućeru” – pokretnom krevetu nа sаonicаmа, koji se može prevlаčiti dа bi čobаni uvek bili u blizini stoke.

Drugi deo muzejske postаvke čine objekti kao što je dvorana, u njoj i letnjoj pozornici orgаnizuju se izložbe, seminаri, književni susreti, pozorišne predstаve i koncerti. U jednom od objekаtа je i izložbeni i prodаjni prostor proizvodа stаrih zаnаtа i kopijа muzejskih eksponаtа koje izrаđuju seoske zаnаtlije, а u krčmi Muzejа, posetocimа se nude zlаtiborskа jelа pripremljenа nа stаrinski nаčin. U neposrednoj blizini krčme su konаci zа smeštаj i borаvаk posetilаcа.
Progrаm Muzejа je i očuvаnje stаrih zаnаtа, tаko dа su opremljene tri rаdionice – kаčаrskа, kovаčkа i grnčаrskа, u kojimа se tokom letа orgаnizuje obukа u kаčаrskim, kovаčkim i grnčаrskim veštinаmа.

Zanimljivo je čuti priču o tome kako su nekada naši preci živeli, kako su se snalazili u prirodi i koristili njene blagodati. Lepo je da sadašnji stanovnici ovog sela znaju to da cene i čuvaju, iskoristili su prednosti koje su im njihovi preci ostavili i postali su mesto na Zlatiboru koje se ne sme zaobići prilikom posete samoj planini. Uživajte u ovim znamenitostima i u divnoj prirodi.

05 Aug

Ovaj dragulj Srbije nalazi se na 14 kilometara od Užica, iznad sela Potpeć. Potpećka pećina je spomenik prirode i najznačajniji je speleološki lokalitet zapadne Srbije. Jedna je od svega pet pećina u Srbiji uređenih za turističku posetu.

Ulaz u Potpećku pećinu je jedan od najvećih pećinskih ulaza na Balkanu, pleni svojom monumentalnošću. Džinovski portal u obliku potkovice izdubljen u krečnjačkoj litici, visok je pedeset, a širok dvanaest metara pri dnu i dvadest dva metra pri vrhu. Posetioci mogu videti 555 metara istražene i uređene pećine, a uzlazno – silazno stepenište broji više od 700 strmih stepenika.

Potpećka pećina spada u izvorske, jer su je sagradile vode reka ponornica koje poniru u Drežničkoj kotlini, posle podzemnog toka izbijaju iz pećine ili iz vrela ispred pećine, gradeći dva kilometra dugu pećinsku reku Petnicu. Pećina ima dva sprata kanala: stariji, nazvan Gornja pećina, i mlađi – Donja pećina. Ovaj podzemni biser Srbije je, po svom geološkom sastavu izgrađen u srednjetrijarskom krečnjaku, koji je beličaste boje, fine mozaične strukture i karakteriše ga pukotinska poroznost.

U gornjem delu reka koja je nekada proticala je pravila vodopad dok je donji deo bio naseljen. Pod teretom vode taj zid između spratova je urušen pa je reka potekla i donjim delom gde su se ljudi premestili na gornji deo međutim, zbog teškog pristupa tom delu ubzo su i njega napustili.

Određeni dokazi koji postoje prikazuju da je pećina bila naseljena za vreme neolita, jer su u njoj pronađeni ostaci keramike, obrađeni jelenski rogovi, kameno oruđe i oružje. Smatra se da su se Srbi skirvali u njoj za vreme vladavine jer su iskopani i urezani krstovi prekriveni kalcitom koji se inače stvara mnogo sporo. Uz te dokaze u pećini su pronađene ljudske kosti, što doprinosi prethodnim pretpostavkama o žiovtu u pećini.

Potpećka pećina je bogata stalaktitima i stalagmitima za koje stručnjaci tvrde da spadaju među retkim u kraškim pećinama. Ovi pećinski ukrasi, nose nazive: “Kalem”, “Oktopod”, „Palma“, „Snežana i sedam patuljaka“, dok je jedna dvorana nazvana „Jovan Cvijić i speleolozi“.

Takođe, bela stalagmitska providna draperija je nazvana „Nevestin veo“, stub visok 3,5 metra dobio je ime “Don Kihot“, dok se u pećini nalaze i „Sala makarona“, „Zmajeva dvorana“; „Prolaz slepih miševa“.

O ovom spomeniku prirode pisao je 1893. jedan od najistaknutijih srpskih speleologa i istraživača Jovan Žunić, ali i čuveni Jovan Cvijić, po kome je i nazvana jedna pećinska dvorana. U novije vreme detaljno istraživanje je ponudio profesor Radenko Lazarević, označavajući Potpećku pećinu kao najvredniji speleološki biser zapadne Srbije.

Bogata pećinskim ukrasim priroda nam je podarila pećinu Potpeć kao dragulj kome se možemo diviti. Ako ste posetili ovu pećinu, pišite nam kakav je utisak na vas ostavila.

30 Jul

Avantura starim parnim vozom će vas odvesti kroz stenovite tesnace i visoke useke između Šargana i Mokre Gore, trasom na kojoj pruga pravi neobičnu putanju u vidu broja 8. Ona u obliku broja osam seče strme i stenovite predele i prolazi kroz 22 tunela i više od desetak mostova, tako da putnici u prvi mah i ne shvate da su prošli čitavu neobičnu vijugavu putanju od Mokre Gore do Šargana.

Deo uzane pruge koja je nekada preko brda, mostova i nepristupačnih predela neopisive lepote, spajala Evropu sa Jadranskim morem, danas je jedinstvena turističko-muzejska železnica. Nepunih pedeset godina se kroz ove brdovite krajolike i planinske useke probijao čuveni „Ćira“, ostavljajući za sobom miris dima i prepoznatljiv „ćihu, ćihu, ćihuhu“ zvuk.

Napredak tehnologija i modernizacija železnica učinile su da ovaj legendarni voz koji je saobraćao od Beograda, do Dubrovnika i Zelenike, postane deo istorije i slatka uspomena onih koji su imali priliku da sa njim putuju.
Iako prugom koja ocrtava savršenu osmicu više ne krstari „Ćira“, zvuk parne lokomotive i miris dima i dalje ispunjavaju čist planinski vazduh. Glavni „krivac“ za to je voz „Nostalgija“, koji tri puta dnevno prevozi radoznale putnike od Mokre Gore do stanice Šargan Vitasi. Tako se veseli žamor uzbuđenih putnika ponovo širi vagonima čije klaparanje odjekuje mirnim brdskim predelima.
Na stanicama na kojima ovaj turistički voz pauzira, od gordosti zelenih borova i predivnih vidikovaca zastaje dah, dok se sa brda šumeći spuštaju vodopadi.

Duboko u šumama izviru lekovite vode, a najpoznatiji izvor zove se “Bele vode”. Za njegovu čudotvornu vodu kažu da leči očne bolesti, pa zbog toga mnogi posetioci Mokre Gore ovde dolaze kako bi osvežili svoje oči.

Mokra Gora u svojoj bujnoj prirodi spaja duh prohujalih vremena i modernog doba: staru prugu “Šargansku osmicu”, i etno selo “Drvengrad” Emira Kusturice.

Strmi, uzbudljivi reljef obrastao gustim borovim šumama između Tare i Zlatibora nekada je bio poznat kao Markovo polje, mesto gde je srpski vitez i junak epske poezije Marko Kraljević po predanju prebacivao topuze sa jednog brda na drugo. Ipak, Mokra Gora je danas poznatija po svojim turističkim atrakcijama i impresivnoj prirodi uokvirenoj dolinama i klisurama Belog i Crnog Rzava i Kamiške reke.

Poznati režiser Emir Kusturica izgradio je prelepo etno selo Drvengrad između dve srpske planine u koje svake godine, na festival Kustendorf, dovodi poznata svetska imena. Etno selo Drvengrad izgrađeno je za potrebe snimanja filma “Život je čudo”. U svetu je poznato i kao “Kustendorf“, prelepa u parku prirode, Mokra Gora, u kome živi svega 605 stanovnika, u opštini Užice.

Oživljavanjem starih kuća, prenetih iz okolnih mesta, arhitekta i tvorac ideje o savršenom životu van svakodnevnice, Emir Kusturica je napravio grad. Mećavnik je prostor za koga se na prvi pogled pomisli da je ušuškan po terenu stotinama godina i da je svaka kuća čvrstom rukom starih neimara, godinama birala svoju idealnu poziciju. Ulicama Mećavnika je uzbudljivo šetati u bilo koje doba godine, jer svako pruža drugačije zadovoljstvo i različit pogled na prethodno sećanje. Ulice nose imena velikih umetnika, sportista i svih onih koji su svojom idejom ostavili ili ostavljaju trag u istoriji čovečanstva.

Ovo je avantura i za najmlađe ali i za one starije. Sve što ćete u tom trenutku poželeti, dok se vozite starim vozom, jeste da udišete svež vazduh i odmarate pogled koji se gubi daleko u proplanke. Šta čekate, avantura zove!