Andrićgrad, bogata istorija koja živi i danas

Dobitnik Nobelove nagrade, Ivo Andrić dobio je u Višegradu i svoj grad Andrićgrad, trg od 17.000 kvadratnih metara.

Upravo je on inspirisao slavnog režisera Emira Kusturicu da posle Drvengrada i Višegradu udahne život i vrati ga u deo slavne i bogate istorije, izgradivši Andrićgrad. Na udaljenosti od oko 300 metara od mosta u Višegradu, iznikao je turistički, kulturni, administrativni i edukativni kompleks.

Grad posvećen Nobelovcu izgradili su filmski režiser Emir Kusturica i vlada Republike Srpske. Njegov roman “Na Drini ćuprija” poslužio je kao inspiracija za gradnju Andrićgrada.

Andrićgrad je tu da bi spojio neizmirene istorijske periode na ovim prostorima, promovisao turizam, umetnost i kulturu, širio jednakost među ljudima, širio pismenost i plemenitost, spajao narode, regione i svet.

Ovo mesto treba videti. Sam grad, iz koga imate divan pogled na višegradsku ćupriju, isto kao i most, izgrađen je od kamena. Neobrađen kamen sakupljen od starih srušenih kuća iz Trebinja, donešen je ovde i od njega su izgrađene kuće iz turskog perioda.

Nekada je Višegrad bio poznat po starom mostu Mehmed Paše Sokolovića, u narodu poznatom pod imenom na Drini ćuprija, opisanom u istoimenom romanu Ive Andrića, za koji je poznati pisac dobio Nobelovu nagradu. Novu kulturnu i istorijsku ulogu Višegrad je dobio izgradnjom Andrićgrada. Danas, za Višegrad vlada veliko interesovanje turista, prvenstveno za kompleks Andrićgrad.

Šetajući korzoom Andrićgrada, možete posetiti i Andrić insitut u kome se održavaju različiti kulturni programi, Renesansno pozorište, Institut Ive Andrića sa centrom za slavistiku, kao i Akademiju lepih umetnosti.

Šta je toliko inspirisalo našeg Nobelovca pa je jedan most postao glavni junak čitavog romana?

“Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova”, napisao je Ivo Andrić u svom romanu Na Drini ćuprija.

Most Mehmed Paše Sokolovića je projektovao čuveni arhitekta otomanskog carstva, a most je konačno završen 1571. godine. Most je dobio naziv po čoveku koji je rođen nedaleko od Višegrada ali koji je kao dete pod imenom Bajica Sokolović odveden u Istanbul gde je preobraćen u islam, a kasnije postaje Veliki Vezir tri sultana, kao i nosilac mnogih važnih odluka u vladi Otomaskog carstva.

Most je delimično oštećen tokom Drugog svetskog rata, ali je ubrzo obnovljen. Postao je glavni junak romana “Na Drini ćuprija” koji je 1945. napisao Ivo Andrić, a 1961. dobio Nobelovu nagradu za književnost, i to najviše zahvaljujući baš ovom romanu.

Iako je most preživeo više ratova, između ostalog i poslednji u Bosni, možda neće preživeti mirna vremena. Nalazi se na listi 100 najugroženijih mesta. Dve hidroelektrane koje se nalaze u blizini su podigle nivo vode na Drini i dosta oštetile donji deo mosta.

Most Mehmed Paše Sokolovića je pod zaštitom UNESCO-a.

I kao što je rekao Ivo Andrić: “Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.”

Tamo gde je Pančić ugledao omoriku, Zaovine

Zaovine se nalaze u Zapadnoj Srbiji, i pripada teritoriji opštine Bajina Bašta. Predstavlja šumovito područje planinskog karaktera koje obuhvata naselje Zaovine sa 28 zaseoka, jezerom Zaovine i kanjonom Belog Rzava “Sklopovi”.

Nalazi se u južnom delu planine Tare u prostornoj celini poznatoj kao “Ravna Tara”. U geomorfološkom smislu predstavlja prirodnu sponu planine Tare sa Zlatiborskim masivom i Mokrogorskom kotlinom.

Upravo ovde je čuveni srpski botaničar Josif Pančić otkrio živi fosil biljnog sveta. Zaovine su jedino stanište Pančićeve omorike na metamorfnim stenama.

Selo Zaovine na Tari je poznato i po proročanstvu Miloša i Mitra Tarabića koji su još sredinom 19. veka prorekli da će “Drina poteći uz Taru”. Tarabići su najpoznatija srpska porodica proroka koja je predvidela da će Drina jednoga dana teći uzbrdo. Dugo je ovo proročanstvo svima delovalo nebulozno, a onda je nastalo magično jezero. Naime, veliki vodotok voda iz Drine se pumpama podiže na Taru, a kada je vodostaj nizak onda se spušta iz Zaovinskog jezera. Na taj način je i proročanstvo ostvareno.

Inače, Zaovinsko jezero dopunjavaju dva toka, Konjska reka i Beli Rzav. Osim glavnog Zaovinskog tu se nalaze i četiri manja jezera od kojih je jedno jezero Spajić, a ono se nalazi sa druge strane brane. Jedna od specifičnosti ovog jezera je što gledano iz visine ima zmajolik oblik, odnosno liči na zmaja koji leti. To nije njeova jedina specifićnost, mnoge karakteristike čine da ovo jezero deluje nestvarno baš poput letećih zmajeva. Šume i pašnjaci oko Zaovinskog jezera su gusti, netaknuti i stvaraju ambijent neponovjlive prirode, zbog čega je ovo jezero popularnije među domaćim turistima.

Osim prirodnog ambijenta koji je bajkovit, bitno je to što je jezero veoma čisto, što predstavlja njegov glavni adut. U jezeru žive pastrmke, som, štuka, šaran, ukupno 37 vrsti riba. Upravo zbog toga je ovo mesto omiljena destinacija za strastvene ribolovce, pa je jedan od potencijala i lovni turizam.

Zaovine su idealno mesto za porodice sa decom. Uz čarobnu prirodu koja opušta, tu je nestvarno čisto jezero u kome se može uživati tokom svih letnjih meseci.

Tošina Banja

Nedaleko od Zlatibora, blizu sela Rožanstvo, smeštena je Tošina banja, poznata i kao banja Vapa. Ovde je sredinom sedamdesetih godina započeta izgradnja banjskog objekta, ali je izgradnja zbog smrti vlasnika Toše Lazovića obustavljena, tako da je objekat zapušten.

Iako zapušten, i takav privlači pažnju neobičnim izgledom, i upotpunjuje turističku ponudu na Zlatiboru. Posebno je zanimljivo što se u banji nalazi mineralni izvor i za njega meštani kažu da leči sve bolesti. Voda sa izvora je posebno lekovita za oči i za razna oboljenja i promene na koži.

Starac Toša rođen je u zlatiborskom selu Rožanstvo davne 1914. godine. Poslednje dane svog života posvetio je pokušaju da 16podigne banjsko lečilište, vilu kojom će se ponositi zlatiborska lepotica. Ogromne betonske kule koje se podižu sa krova, smeštajni pansion, bazeni sa termalnom vodom i mostovi sa slapovima, ostali su nedovršeni. Ipak, ideja je bila i više nego dobra. Išla je čak i ispred vremena i slutila na dobru budućnost, a to je povećanje turističke ponude Zlatibora, kao i smeštajnih kapaciteta.

Uz viziju izgradnje turističkog lečilišta, Toše je mislio i o putu do banje. Izgradio je oko kilometar puta koji banju povezuje sa centrom Zlatibora. Meštani sela Rožanstvo su prepoznali komšijinu dobru nameru i otvorili su se da podrže njegovu ideju i pomogli su novčano. Tako je sloga ovih Zlatiborskih sela učinila da sakupe i zajedno u banjsku vilu ulože nekoliko stotina hiljada evra. Podigli su pet spratova zlatiborskog dvorca koji je okružen lekovitom mineralnom vodom. Obilazeći Zlatibor, vredi videti ovu bajkovitu zamisao koja na stotinak metara razdaljine podseća na dvorac iz “Trnove ružice” koji je zaklonjen gustom šumom sa isprepletanim granama. Prostrani dvorac na pet nivoa ima široke terase, poput drevnih visećih vrtova.

Dvorac je obložen crvenom fasadnom ciglom. Sa leve strane od ulaza su temelji crkve koju je gazda Toše planirao da podigne pored glavnog objekta u banji. Ispred dvorca su kupatila, nekada je bio i veoma negovani travnjak i bazeni za banjsku vodu. Šteta što nije zaživelo, pa bi smo se mogli uveriti u lekovitost vode sa izvora. Ali, ipak se može posetiti. Dok razmišljate šta sve treba videti na Zlatiboru i u njegovoj okolini, dok tražite smeštaj, razmišljate koliko imate slobodnih dana, nikako ne zaboravite ovu usnulu vilu.

Meštani se odlično sećaju Toše. Naravno, nešto su anegdote, a nešto i istinite priče sa Zlatibora. Kažu da je banja Vapa postojala još od turske vladavine. Oni najstariji sećaju se da još je pre Drugog svetskog rata na tom mestu bio bazen. Tu se narod redovno kupao.

Tokom izgradnje banje koju je Toše zamislio, kako to uvek biva, kažu da su nastali sporovi oko zemljišta i vlasništva.Eto, koliko god bilo sloge i želje da ideja uspe i svima donese boljitak, kako meštanima zlatiborske okoline, tako i samim turistima koji bi ispunili svoje vreme, ipak je moralo negde da zapne.

Spor oko zemljišta zaustavio je gradnju još 1999. godine. Od tada, sve što se moglo odneti i ukrasti odneto je i ukradeno. Nikad nije zaživela u svrhu zbog koje je podignuta. Ali ipak je vredi obići. Kada ste se već uputili ka Zlatiboru, nemojte zaboraviti da ima toliko mesta koje sa sobom nose dobre priče i ideje. Neke su žive i koriste svima. Neke su nažalost ostale bez svoje namerene svrhe, ali svakako ih vredi posetiti.

Kad odeš na Zlatibor, obiđi pijacu

Kao i većina pijaca, pijaca na Zlatiboru puna je raznih namirnica, ali, razlika je u tome što na ovoj pijaci možete pronaći prave domaće proizvode sa planinskih krajeva koji bude čula i zovu na uživanje. Retko koji turista koji dođe na Zlatibor ne obiđe pijacu. Mirisi vas prosto mame i morate da prošetate između tezgi koje su bogate domaćim sirom, kajmakom, pršutom, i raznim vrstama domaćeg džema i slatka.

Pored svega, tu je ukusna domaća zlatiborska rakija. Prodavci rado nude čašicu svoje umetnosti uz malo ćaskanja i smeha, zarad dobrog raspoloženja i još bolje kupovine. Pa kada vas planinski vazduh osveži a pomalo i izmori, pravac na pijacu, nećete ni stići sve da pogledate a već ćete imati punu torbu savršenih ukusa. Za one koji vole pletene zagrljaje tu se mogu kupiti poznati zlatiborski džemperi. Nema im ravnih.

Osim što turisti vole da isprobaju nove kulinarske ukuse sa zlatiborske pijace, rado istražuju na pijaci kako bi kupili neki suvenir.

Tako da, često se kaže da je pijaca srce jednog mesta. Ako zaista želiš da upoznaš mentalitet naroda, kvalitet proizvoda, odnose, način života, navike i običaje, jednostavno odeš na pijacu. Zbog toga, ovaj ugao sa pijace će vam omogućiti pravi pogled na život Zlatiboraca i njihov trud kada su kvalitetni proizvodi u pitanju.

Vredni domaćini sa bogatim tezgama žele što bolje da predstave svoj proizvod i zato će vas srdačno dočekati i pozdraviti. Te ćete ugledati razne teglice livadskog i bagremovog meda, sirupa od maline, kupine, borovnice i aronije. Takođe, tu je i odličan med od borovih iglica za koji još kažu da leči bronhitis i kašalj. Domaće jabukovo sirće koje se tu nalazi preporučuje se za smanjenje holesterola i triglicerida. Osim što ćete lepo pazariti, pokupićete dosta dobrih saveta i preporuka od veštih prodavaca.

Pijaca živi tokom cele godine i gosti radoznale i gladne turiste domaćim proizvodima. Čak iako se nađete u prolazu, pa to je prava sreća zar ne, moći ćete sa sobom da ponesete hranu vrhunskog kvaliteta, i miris Zlatibora koji ćete itekako zapamtiti. Zato, ne oklevajte da i na kratko svratite, pa onako sa nogu pokupite malo pršute i kajmaka. Šta je slađe od toga?

Kao što se uglavnom kaže, za domaću i zdravu hranu prave cene nema, ona nikada nije skupa. Naše zdravlje nema cenu te stoga ova hrana nam daje mnogo više, zdravlje. Zato i treba birati samo najbolje. Mladi i star sir se može kupiti već za 300 dinara po kilogramu. Kilogram kajmaka, starog i mladog je od 650 do sedam 700 dinara. Goveđi pršut je nešto skuplji, za kilogram treba da se izdvoji oko 1.200 dinara, dok su slanina, čvarci i kobasice po ceni od 600 do 800 dinara po kilogramu. Svako će vas pozdraviti, ugostiti, pokazati svoju robu i ponuditi najbolje što ima. Pa vi izaberite šta vam je najdraže. Naravno da možete probati po zalogaj, pa gde vam je zalogaj najslađi tu se i zadržite i pazarite. Domaća šljiva košta oko 300 dinara, takođe ima i medovače, kruške i još raznih vrsta domaćih rakija.

Kada govorimo o domaćim specijalitetima, nema domaćice koja nije pravila paprike u pavlaci. Da li ljutu ili blagu, opet zavisi od ukusa. Kilogram je oko 300 dinara, a takav ukus nema cenu kojom bi se mogao opisati. Domaća jaja koštaju od 12 dinara po komadu, rebarca su oko 400 dinara, dok za ovčetinu treba izdvojiti oko 1000 dinara. Tu su i suveniri, vunene čarape, kape, šalovi, opanci, prsluci, džemperi, rukavice ili kačarski proizvodi i grnčarije. Ko god je posetio pijacu morao je makar nešto ispazariti. Bila bi šteta pored toliko izbora domaćih proizvoda ne kupiti bar nešto.

Sada, posle svih ovih ukusnih zalogaja i punih zadovoljnih stomaka, najslađe je opustiti se u toplom udobnom apartmanu gde vas čeka prikupljanje snage za sve naredne aktivnosti koje ste isplanirali. Zato vas rado iščekujemo u našoj Vili Borova, jer priroda zove, Zlatibor zove.

Jezero Perućac

Jedno od najpoznatijih jezera naše zemlje, na kojem svoje godišnje odmore vole da provode mnogi, jeste jezero na granici Srbije i Bosne i Hercegovine, Perućac. Ime je dobilo po obližnjem istoimenom mestu Perućac, koje pripada kao i jezero, opštini Bajina Bašta.

Ta čuvena reka Drina, koja u svom kanjonu krije i dubine od 1000 metara, je prema tome jedan od većih kanjona po dubini u Evropi. Jedno je od većih prirodnih bogatstva koje naša zemlja ima, i ujedno je zaslužna i za nastanak ovog prelepog jezera Perućac, koje svake godine na svoje prekrasne obale mami sve veći broj posetilaca.
Jezero je nastalo veštačkim putem, pregrađivanjem toka reke Drine, prvenstveno zbog potrebe hidroelektrane „Bajina Bašta“, od koje je udaljeno nekih 7 kilometara. Širina jezera veoma se razlikuje, na nekim mestima iznosi 100 metara, a na nekim se pruža i do 1.100 metara. Najveća dubina jezera, znatno je manja od dubine samog kanjona reke Drine, i ona iznosi 80 metara. Same obale jezera su izuzetno strme, te plićak skoro i da ne postoji. Na svega par metara od obale počinju dubine od 3, pa i do 8 metara u zavisnosti od mesta do mesta, ali i od trenutnog vodostaja.

Po čemu se jezero Perućac izdvaja od ostalih u Srbiji i zbog čega je jedno od omiljenih jezera za letnje odomore?

Izdvaja se od ostalih u našoj zemlji jer spada u jedno od najčistijih jezera na ovim područjima. Ono što ga još izdvaja, a takođe ga i čini veoma popularnim kod turista, jeste sama njegova geografska pozicija, mogućnosti koje boravak na njemu pruža, odnosno neverovatna prirodna bogatstva u njegovoj okolini. Ribolovcima je ovo svakako jedno od omiljenih mesta za odmor, jer je reka Drina poznata kao pravi raj za pecaroše, a samim tim i jezero Perućac. Dobri pescaroši se, prilikom boravka na obalama jezera Perućac, i same reke Drine mogu pohvaliti ulovima losos pastrmke, pored lososa, na vešt mamac mogu se uhvatiti i linjak, som, šaran, klen, bandar, mrena.

Zbog samog položaja jezera, njegovih velikih razmera i uticaja klime na ovom području, samo su dva meseca tokom godine idealna za pravi letnji odmor koji podrazumeva kupanje, a to su jul i avgust. Temperatura vode retko kada prelazi 22 stepena, što i nije mnogo, međutim u vrelim letnjim mesecima, kada sunce peče, potrebnija vam je voda u kojoj se možete ljudski rashladiti i plivati. Dakle, kada počnu one paklene letnje vrućine, kada niko od nas ne zna šta će sa sobom, pravac na put, na rajsko mesto u našoj zemlji, na jezero Perućac. Pored čiste vode, idealne po svojoj temperaturi za plivanje i pored bogatstva ribe koje će već privući brojne pecaroše, ovo jezero nudi i mnoštvo drugih atrakcija i prirodnih lepota za svoje posetioce. Važno je znati da se jezero nalazi nadomak granica čuvenog Nacionalnog parka Tara. Bogatstvo flore i faune na ovom prostoru , zaista je čudesno, a predeli koji će se pred vama svakodnevno otkrivati učiniće da se osećate kao da ste stvarno otkrili raj na zemlji.

Napomenuli smo da je kanjon reke Drine jedan od najdubljih kanjona u Evropi, ali da li ste znali da na ovim prostorima protiče i jedan od najmanjih reka u Evropi? Da, u pitanju je reka koju mnogi od milošte nazivaju “reka godina”, zabog njene dužine koja ima metara koliko godina dana, odnosno svega 365 metara. Njeno pravo ime je Vrelo, a zanimljivo je i to da je na samom izvorištu ove kratke reke sagrađen ribnjak izuzetno ukusne pastrmke. Reka godina uliva se u Drinu, i to praveći jedan veličanstveni slap.

Krstarenje jezerom koje plovi dalje kanjonom Drine, ne može ni jednog posetioca ostaviti ravnodušnim. Takođe, poznato je da upravo sa Perućačkog jezera kreće nadaleko čuvena Drinska regata koja ima tradiciju dugu čak 18 godina.