Bogatstvo planine prirodnim lekovima – Kantarion i Rujevina

Lekovita biljka Rujevina

Rujevina je lekovito listopadno ukrasno drvo koje može narasti do nekoliko metara u visinu. Podseća na malo veći žbun. Njegov koren je dubine i preko jedan metar. Postoji i ukrasni crveni ruj sa bordo ili tamno crvenim listovima. Plod je crvena suva koštica koja sazreva u julu i avgustu. Osim što ovo lepo drvo može služiti kao ukras, ima brojna lekovita dejstva. Zbog toga se mnogi interesuju za čaj od rujevine. Međutim, čaj od rujevine se retko nalazi u slobodnoj prodaji i najčešće se nabavlja preko travara.

Stanište rujevine je u južnoj Evropi, zapadnoj i srednjoj Aziji. Raste u listopadnim šumama do 1.600 metara nadmorske visine. Jak i razgranat koren dobro veže zemljište, pa se koristi radi sprečavanja erozije. Razmnožava se semenom, deobom korena ili položenicama. Prodaju se sadnice rujevine za uzgoj u vidu ukrasnog grmlja i drveća. A ruj se sadi u jesen ili na proleće.

Ova biljka se koristi za suzbijanje dijareje, protiv paradentoze, hemoroida i čira na želucu. Deluje na ranice afte u ustima i na spoljašnje rane, čireve, akne. Kao lek se koristila i protiv dizanterije, kolitisa, protiv ćelavosti. Dok je srpski narodni lek kora rujevine, protiv lečenja raka. Njegovi lekoviti delovi su zapravo list i kora. List se bere samo kada biljka cveta i zatim se suši. Uglavnom se kao lek pravi čaj od rujevine. U pola litra vode se stavi kašika usitnjenih suvih listova rujevine. Kuva se dok voda proključa i posle par minuta se skloni. Kada se procedi pije se tri puta po 2 dl dnevno pre jela.

Kantarion

Kantarion ili gospina trava, još odavnina je poznata kao lek za najrazličitije bolesti. Ova biljka raste na pašnjacima, livadama ali i na kamenitim liticama. Cveta od maja do avgusta u zavisnosti od podneblja.

Kantarionovo ulje je jedan od najpoznatijih narodnih lekova za rane i opekotine. Veoma je složenog hemijskog sastava, zbog čega deluje antivirusno. Biljka sadrži tanin, nešto smole, etarsko ulje, holin, vitamin C, i crvene boje hipericina. Upravo hiperecin deluje antidepresivno.

U narodu se upotrebljava protiv posekotina, opekotina, hemoroida, pomaže u zarastanju rana i deluje kao antiseptik, a iznutra protiv bolova jetre, želuca, proliva i drugih oboljenja. Dejstvo kantarionovog ulja je mnogostruko. Njime se mažu rane, posekotine, opekotine i druge povrede ili se natopi gaza, pa se mesto obloži.

Kantarion se uspešno koristi kod čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Najčešće se piju čajevi ili se pije kantarionovo ulje.

Naše planine su bogate lekovitim biljem, kao što je već sam boravak na planini sam po sebi lek, ono što vam planina nudi je mnogo više od toga. Ove biljke se i danas koriste i verujem da većina nas ne bi želela drugačije da se bori sa određenim problemima, osim sa prirodnim lekovima. Zato, svaka vaša poseta planini je doprinos zdravijem telu i duhu!

Mali umetnik sa dva, tri stana – Evropska Veverica

U jesen, veverice na sve strane u prirodi pronalaze bobice, koštunjavo voće, semenke, dugotrajnu hranu kao što su semenke bukve, lešnici i orasi, zatim sve to skriva u svoj dom za predstojeću sezonu. Sjajnim čulom mirisa, ovaj glodar svoj špajzić sa zalihama hrane može da namiriše duž svojih poznatih ruta i ispod sloja snega od 30 centimetara. Dok one zaboravljene semenke koje su posađene na proleće počinju da niču. Zbog toga je veverica veoma važna za razvoj mnogih stabala u šumi.

Zaštićena vrsta veverica na Zlatiboru jeste upravo Evropska veverica. Ona je dugačka od 19 do 23 centimetara, samo rep je dugačak od 15 do 25 centimetara. Njena težina iznosi od 250 do 340 grama. Nešto je manja od sive veverice, i mužjaci i ženke su iste veličine. Dugačak rep joj pomaže u održavanju ravnoteže i pravca pri skakanju od drveta do drveta.

Boja krzna varira, u zavisnosti od regiona može biti od crne do crvene, dok je stomak krem boje. Dva puta u toku godine menjaju krzno, leti je tanje a zimi je deblje i dosta tamnije. One sa crvenkastim krznom najčešće naseljavaju listopadne šume, a u tamnim i hladnim zimzelenim šumama žive predstavnice tamnijeg krzna. Po ušima se najviše razlikuju od drugih veverica, jer im se pojave veliki čuperci na ušima. Imaju oštre, iskrivljene kandže kojima se penju po drveću.

Evropska veverica naseljava čitavu Srednju Evropu i može se videti u listopadnim i u zimzelenim šumama, kao i u mešovitim. Sve češće ih možemo sresti u parkovima i baštama, jer, svesne su da se u blizini ljudi može lepo živeti.

Kada veverica završi svoju potragu za hranom odlazi na odmor u svoj dom, koji je uglavnom napravljen od grana, lišća, mahovine i smešten je visoko u krošnji drveta. Ali, ukoliko niste znali, vevericama nije dovoljna samo jedna kuća, ovi mali umetnici prirode često imaju dva, tri stana i stalno se sele iz jednog u drugi. Svaki stan ima najmanje dva izlaza. Debeli zidovi štite skrovište od kiše i snega i čuvaju toplotu tokom zime. Kada temperatura padne ispod nule, veverica se povlači u svoje sklonište i čeka novu sezonu prikupljanja hrane.

Parenje traje kasno u zimu, tokom februara i marta i leti između juna i jula. Ženka se tokom jedne godine okoti dva puta, gde uglavnom bude po tri ili četiri mladih, ali u najboljem slučaju može se roditi i do šest malih veverica. Mladunčad se rađaju slepi, gluvi i u potpunosti zavise od majke. Na rođenju su teški 10, 15, grama. Nakon 20 dana dobijaju dlaku, oči i uši im se otvarajau nakon tri do četiri nedelje, a svi zubi se razviju tek kada napune 42 dana. Čvrstu hranu mogu da jedu kada prođe 40 dana i od tada su spremni da napuste gnezdo u potrazi za hranom.

Prosečan životni vek Evropske veverice je tri godine, iako individualne jedinke mogu preživeti i do sedam, u zatočeništvu do 10 godina. Ova vrsta veverica uglavnom živi samostalno i ne voli da deli hranu sa ostalim vevericama. Međutim kada dođe zima, nekoliko veverica deli isto gnezdo kako bi se ugrejali.

Ova vrsta je zaštićena skoro u celoj Evropi.

Ukoliko nekada naiđete na ova mala i slatka stvorenja, podelite sa njima malo lešnika ili nekog drugog koštunjavog voća, one će vama ulepšati dan a sa malo hrane i vi njima sigurno.

Beli bor

Beli bor je četinarska vrsta koja pripada porodici Pinaceae. To je zimzeleno drvo koje može da naraste i do 40 metara visine, a širina stabla do 1 metar. Beli bor dostiže starost i do 200 godina. Rasprostranjen je na području većeg dela Evrope i severne Azije. U našoj zemlji raste u plnaninskim oblastima na hladnijim površinama severne i zapadne Srbije iznad 900 metara. Na planini Zlatibor, Maljen, Povlen, Tari, Mokroj gori, Prokletijama i Murtenici.

Ovo drvo podnosi čak surovu klimu krajnjeg severa, sa vrlo jakim mrazevima i suvom kontinentalnom klimom južnih predela. Podnosi rast na suvom zemljištu, ali isto tako i na veoma vlažnom.

Beli bor je važna vrsta u pošumljavanju ogolelih peskovitih površina. Brzo raste i njegovo drvo je dobrog kvaliteta i ima raznovrsnu primenu.

Koren je snažan sa izraženom žilom koja prodire duboko u zemlju i grana se u brojne bočne korene. Dok je drvo mlado, kora je tanka i crvenkasta, a kako drvo stari postaje sivo-smeđa, debela i ljušti se u komadima. Pupoljci su jajasti, zaobljeni, prekriveni ljuskama.

Mladi izdanci i iglice se sakupljaju u rano proleće, jer tada sadrže jako visoku koncentraciju vitamina C. Od njih se pravi čaj ili kućni sirup za lečenje disajnih organa. Dobar je kod kašljanja, bronhitisa, promuklosti.

Od iglica se destilacijom, vodenom parom dobija eterično ulje koje je bogato monoterpenima. Korisno je kod reumatskih problema.

Poznate su mnoge podvrste belog bora, od kojih je najzanimljiviji zlatni bor sa mladim četinama zlatnožute boje. Ova podvrsta čije je naučno ime Pinus silvestris Variegata Zlatiborica raste na Zlatiboru i predstavlja zaštitni znak planine. Čak se i ime Zlatibora vezuje za zlatni bor. Naime, Zlatibor je u prošlosti (delimično i sada) bio veoma bogat borovim šumama. Šume crnog i belog bora bile su veliko bogatstvo ovog kraja. Koristili su ih kao građevinski materijal za kuće i druge objekte: zgrade, ambare, košare, torove, ograde oko kuća i imanja. Od borova se proizvodio veoma dragoceni katran koji se izvozio u mnoge krajeve.

Tu je i borov luč koji je u prošlosti služio za osvetljavanje prostorija u kojima su ljudi živeli a koji su Zlatiborci prodavali po celoj Srbiji. Znači, od bora se moglo živeti. Bio je zlata vredan, zaista zlatan bor. To je mogao biti razlog za ime ove planine. Ali nije ovde samo u pitanju velika ekonomska vrednost bora, upotrebna i tržišna, ovaj bor ima crvenkastožutu ili žutu, zlatastu boju kore, žuto stablo. Dakle i izgled bora mogao je biti razlog za ime.

U medicinske svrhe od belog bora koriste se katran, iglice i pupoljci, etarsko ulje dobijeno iz iglica i pupoljaka, kao i prečišćeno terpentinsko ulje.

Katran dobijen iz belog bora ima primenu u dermatologiji i veterinarskoj medicini. Koristi se protiv upala, za jačanje kože, protiv šugavosti – spolja u obliku lekovitih masti. Iglice i pupoljci belog bora koriste se kod povišenog krvnog pritiska, prehlade, kašlja, bronhitisa, promrzlina, zapaljenja sluzokože usta i ždrela, kao i protiv mišićnog bola. Primenjuju se u obliku čajnih mešavina, sirupa i tinktura za unutrašnju upotrebu, odnosno alkoholnog ili uljanog ekstrakta za spoljašnju upotrebu – obično kao kupka.