Beli Rzav

Beli Rzav je reka koja izvire u selu Zaovine na zapadnim padinama Tare. Karakteristika ove reke je boja podloge, jer korito reke čini kamenje bele boje. Zbog takvog korita čak i tokom leta, Beli Rzav je izuzetno hladna reka. Duga je 23 kilometara a površina sliva je 205 kilometara.

Beli Rzav nastaje od Karaklijskog Rzava i Baturskog Rzava. Teče podnožjem Šargana, kroz Mokru Goru prima reku Kamešinu, da bi u selu Vardište, Beli Rzav i Crni Rzav formirali Rzav. U srednjem toku usečena je klisura Belog Rzava.

Rzav teče 3 kilometara uklesan duboko u stenama, preko kaskada i vodopada, na taj način pruža posmatraču prizore pred kojih mora da se zastane i da se divi njihovoj lepoti. Mogu se videti najrazličitiji oblici izvajani u stenama, usamljeni borovi koji kao da rastu iz litica. Litice ovog kanjona su stanište retkog zakonom zaštićenog cveta, Runolista, koji se retko gde na Balkanu još može naći.

Pored sve ove lepote sa razlogom se turisti sve češće odlučuju da odmor provedu aktivno na nekoj planini, bez stalnog sedenja, ležanja, spavanja, već sa divnim aktivnostima u prirodi.

Avanturistička aktivnost ovde podrazumeva prolazak kroz useke i šire kanjone, koji su uglavnom dosta nepristupačni, zbog toga se savladavaju razne prepreke poput stena, kamenja, vodopada, drveća i stabala. Zato se koriste razne veštine i tehnike, skakanja, penjanja, spuštanja niz uže, pešačenja po dubokoj vodi i plivanje.

Spoj sa prirodom je nešto što treba doživeti. Većina ljudi živi u gradovima, često smo u gužvi okupirani obavezama, poslovima, i retko kada odvojimo vreme za prirodu i da u njoj istinski uživamo, daleko od tehnike, interneta, mobilnih telefona, društvenih mreža.

Osećaj kada se nađete u kontaktu samo sa čistom prirodom je neverovatan. Razgledate livade bogate narcisom, lavandom, kantarionom, leptiri u raznim bojama izazivaju pravu radost. Zapravo, priroda vam je tu na dohvat ruke i pružiće vam izuzetno dobar osećaj.

Spomenici na Zlatiboru

Spomenik streljanim partizanima na Zlatiboru je udaljen 5 kilometra od centra Zlatibora. Spomenik je podignut u čast partizanskim ranjenicima koje su Nemci streljali na ovom mestu 29. novembra 1941. godine. Za vreme Drugog svetskog rata partizani su oslobodili Užice i okolinu i proglasili Užičku republiku. Republika je bila kratkog veka i trajala je samo 67 dana. Nemci su ponovo zauzeli oslobođenu teritoriju a ustanici su se ponovo povukli ka Sandžaku. Ranjenici koji nisu mogli da se povlače dovoljno brzo sačekali su nemačke snage sa namerom da se predaju. Nadali su se da će sa njima postupiti kao sa ratnim zarobljenicima, međutim, Nemci su ih streljali i gazili tenkovima. Par preživelih ranjenika je prevezeno za Užice i zatim streljano.

Na ovom mestu danas postoji spomenik koji je podignut 1967. godine. U grobnici se nalaze tela 150 ubijenih ranjenika kao i drugih boraca koji su poginuli u kasnijim borbama za slobodu. Na sopmeniku streljanih partizana uklesani su stihovi Vaska Pope: “Ne dam ovo sunce u očima ne dam ovo hleba na dlanu.”

Staza koja vodi do spomenika je česta meta onih koji žele da se prošetaju, udahnu svež vazduh i uživaju u prelepim predelima Zlatibora. Staza je uređena i osvetljena a sa nje se pruža pogled na obronke Zlatibora.

Spomenik Krsti Smiljaniću

General Krsta Smiljanić rođen je u zlatiborskom selu Ljubiš. U narodu je ostao poznat po blistavoj vojničkoj karijeri, najviše kao komandant Drinske divizije, koja se posebno proslavila na Kajmakčalanu, tokom proboja Solunskog fronta. Odlikovan je čak 30 puta, a umro je 1944. godine u kućnom pritvoru u koji su ga stavili Nemci u njegovom stanu u Beogradu. Ovom velikom borcu je 2008. godine na Kraljevom trgu podignut grandiozan spomenik. Bronzanu bistu izgradio je čuveni zlatiborski vajar, Branko Tijanić.

Spomenici na Palisadu

Na Palisadu i široj okolini, između 24. i 27. avgusta 1944. godine, vođene su borbe za oslobođenje zlatiborskog kraja od bugarskih okupacionih jedinica. U znak sećanja na te borbe za oslobođenje, Savez boraca opštine Čajetina, podigao je spomen obeležja.

Spomenik Miladinu Pećinaru

Miladin Pećinar je bio inženjer građevinarstva, profesor univerziteta i akademik SANU. Stanovnici Zlatibora odužili su mu se postavljanjem biste pored Kraljeve česme.

Spomen česma na Oku

Podignuta je 1930. godine u slavu ratnika iz sela Branežaca i Segmenjeva palih u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912. do 1918. godine. Prota Radosav Simić je 1931. godine osveštao česmu uz prisustvo velikog broja Zlatiboraca.

Kraljeva česma

Česma je izgrađena u znak sećanja, kada je na ovom lokalitetu 20. avgusta 1883. boravio tadašnji kralj Srbije, Aleksandar I Obrenović. Tadašnji izvor Kulaševac je promenio ime u Kraljeva voda a godinu dana kasnije izgrađena je česma.

Da li ste imali priliku da obiđete ove istorijske znamenitosti Zlatibora? Ukoliko niste, posle ovih informacija sami spomenici imaju veću vrednost u očima posetilaca. Uživajte u razgledanju.

Mali umetnik sa dva, tri stana – Evropska Veverica

U jesen, veverice na sve strane u prirodi pronalaze bobice, koštunjavo voće, semenke, dugotrajnu hranu kao što su semenke bukve, lešnici i orasi, zatim sve to skriva u svoj dom za predstojeću sezonu. Sjajnim čulom mirisa, ovaj glodar svoj špajzić sa zalihama hrane može da namiriše duž svojih poznatih ruta i ispod sloja snega od 30 centimetara. Dok one zaboravljene semenke koje su posađene na proleće počinju da niču. Zbog toga je veverica veoma važna za razvoj mnogih stabala u šumi.

Zaštićena vrsta veverica na Zlatiboru jeste upravo Evropska veverica. Ona je dugačka od 19 do 23 centimetara, samo rep je dugačak od 15 do 25 centimetara. Njena težina iznosi od 250 do 340 grama. Nešto je manja od sive veverice, i mužjaci i ženke su iste veličine. Dugačak rep joj pomaže u održavanju ravnoteže i pravca pri skakanju od drveta do drveta.

Boja krzna varira, u zavisnosti od regiona može biti od crne do crvene, dok je stomak krem boje. Dva puta u toku godine menjaju krzno, leti je tanje a zimi je deblje i dosta tamnije. One sa crvenkastim krznom najčešće naseljavaju listopadne šume, a u tamnim i hladnim zimzelenim šumama žive predstavnice tamnijeg krzna. Po ušima se najviše razlikuju od drugih veverica, jer im se pojave veliki čuperci na ušima. Imaju oštre, iskrivljene kandže kojima se penju po drveću.

Evropska veverica naseljava čitavu Srednju Evropu i može se videti u listopadnim i u zimzelenim šumama, kao i u mešovitim. Sve češće ih možemo sresti u parkovima i baštama, jer, svesne su da se u blizini ljudi može lepo živeti.

Kada veverica završi svoju potragu za hranom odlazi na odmor u svoj dom, koji je uglavnom napravljen od grana, lišća, mahovine i smešten je visoko u krošnji drveta. Ali, ukoliko niste znali, vevericama nije dovoljna samo jedna kuća, ovi mali umetnici prirode često imaju dva, tri stana i stalno se sele iz jednog u drugi. Svaki stan ima najmanje dva izlaza. Debeli zidovi štite skrovište od kiše i snega i čuvaju toplotu tokom zime. Kada temperatura padne ispod nule, veverica se povlači u svoje sklonište i čeka novu sezonu prikupljanja hrane.

Parenje traje kasno u zimu, tokom februara i marta i leti između juna i jula. Ženka se tokom jedne godine okoti dva puta, gde uglavnom bude po tri ili četiri mladih, ali u najboljem slučaju može se roditi i do šest malih veverica. Mladunčad se rađaju slepi, gluvi i u potpunosti zavise od majke. Na rođenju su teški 10, 15, grama. Nakon 20 dana dobijaju dlaku, oči i uši im se otvarajau nakon tri do četiri nedelje, a svi zubi se razviju tek kada napune 42 dana. Čvrstu hranu mogu da jedu kada prođe 40 dana i od tada su spremni da napuste gnezdo u potrazi za hranom.

Prosečan životni vek Evropske veverice je tri godine, iako individualne jedinke mogu preživeti i do sedam, u zatočeništvu do 10 godina. Ova vrsta veverica uglavnom živi samostalno i ne voli da deli hranu sa ostalim vevericama. Međutim kada dođe zima, nekoliko veverica deli isto gnezdo kako bi se ugrejali.

Ova vrsta je zaštićena skoro u celoj Evropi.

Ukoliko nekada naiđete na ova mala i slatka stvorenja, podelite sa njima malo lešnika ili nekog drugog koštunjavog voća, one će vama ulepšati dan a sa malo hrane i vi njima sigurno.

Beli bor

Beli bor je četinarska vrsta koja pripada porodici Pinaceae. To je zimzeleno drvo koje može da naraste i do 40 metara visine, a širina stabla do 1 metar. Beli bor dostiže starost i do 200 godina. Rasprostranjen je na području većeg dela Evrope i severne Azije. U našoj zemlji raste u plnaninskim oblastima na hladnijim površinama severne i zapadne Srbije iznad 900 metara. Na planini Zlatibor, Maljen, Povlen, Tari, Mokroj gori, Prokletijama i Murtenici.

Ovo drvo podnosi čak surovu klimu krajnjeg severa, sa vrlo jakim mrazevima i suvom kontinentalnom klimom južnih predela. Podnosi rast na suvom zemljištu, ali isto tako i na veoma vlažnom.

Beli bor je važna vrsta u pošumljavanju ogolelih peskovitih površina. Brzo raste i njegovo drvo je dobrog kvaliteta i ima raznovrsnu primenu.

Koren je snažan sa izraženom žilom koja prodire duboko u zemlju i grana se u brojne bočne korene. Dok je drvo mlado, kora je tanka i crvenkasta, a kako drvo stari postaje sivo-smeđa, debela i ljušti se u komadima. Pupoljci su jajasti, zaobljeni, prekriveni ljuskama.

Mladi izdanci i iglice se sakupljaju u rano proleće, jer tada sadrže jako visoku koncentraciju vitamina C. Od njih se pravi čaj ili kućni sirup za lečenje disajnih organa. Dobar je kod kašljanja, bronhitisa, promuklosti.

Od iglica se destilacijom, vodenom parom dobija eterično ulje koje je bogato monoterpenima. Korisno je kod reumatskih problema.

Poznate su mnoge podvrste belog bora, od kojih je najzanimljiviji zlatni bor sa mladim četinama zlatnožute boje. Ova podvrsta čije je naučno ime Pinus silvestris Variegata Zlatiborica raste na Zlatiboru i predstavlja zaštitni znak planine. Čak se i ime Zlatibora vezuje za zlatni bor. Naime, Zlatibor je u prošlosti (delimično i sada) bio veoma bogat borovim šumama. Šume crnog i belog bora bile su veliko bogatstvo ovog kraja. Koristili su ih kao građevinski materijal za kuće i druge objekte: zgrade, ambare, košare, torove, ograde oko kuća i imanja. Od borova se proizvodio veoma dragoceni katran koji se izvozio u mnoge krajeve.

Tu je i borov luč koji je u prošlosti služio za osvetljavanje prostorija u kojima su ljudi živeli a koji su Zlatiborci prodavali po celoj Srbiji. Znači, od bora se moglo živeti. Bio je zlata vredan, zaista zlatan bor. To je mogao biti razlog za ime ove planine. Ali nije ovde samo u pitanju velika ekonomska vrednost bora, upotrebna i tržišna, ovaj bor ima crvenkastožutu ili žutu, zlatastu boju kore, žuto stablo. Dakle i izgled bora mogao je biti razlog za ime.

U medicinske svrhe od belog bora koriste se katran, iglice i pupoljci, etarsko ulje dobijeno iz iglica i pupoljaka, kao i prečišćeno terpentinsko ulje.

Katran dobijen iz belog bora ima primenu u dermatologiji i veterinarskoj medicini. Koristi se protiv upala, za jačanje kože, protiv šugavosti – spolja u obliku lekovitih masti. Iglice i pupoljci belog bora koriste se kod povišenog krvnog pritiska, prehlade, kašlja, bronhitisa, promrzlina, zapaljenja sluzokože usta i ždrela, kao i protiv mišićnog bola. Primenjuju se u obliku čajnih mešavina, sirupa i tinktura za unutrašnju upotrebu, odnosno alkoholnog ili uljanog ekstrakta za spoljašnju upotrebu – obično kao kupka.