Čajetina, Zlatibor

Uređene ulice, lepa priroda i sređeni park, govore o šarmantnoj varošici Čajetini koja predstavlja pravu razglednicu planinskog gradića.

Postoji nekoliko predanja o nastanku imena Čajetine. Jedno predanje kaže da je ona bila posed turskog spahije Čaja a drugo da su Turci ovde uhvatili i zarobili jednom mladića, pa se mesto nazvalo po turskoj reči čajet, što znači nemoć. Međutim, pretpostavlja se da je najtačnije predanje to da ime potiče od reči čajati ili čajiti što je nekada na lokalnom govoru značilo čekati.

Prva pronađena dokumenta u kojim se pominje Čajetina jesu iz 1815. godine. To je pismo Jovana Mićića knjazu Milošu kojim ga obaveštava o prijemu poreskih knjiga. Čajetinu 1826. godine pominje i Joakim Vujić u svojoj knjizi “Putešestvije po Serbiji”. U svojoj knjizi piše da je od Čigote preko Strmca, kroz gustu šumu došao u MIćićevu Čajetinu, u kojoj je rujanski serdar imao svoj dvor.

Kada je postavljen za rujanskog kneza, Jovan Mićić je izabrao Čajetinu za svoje stalno sedište i 1817. godine je u njoj podigao konak sa mnogim zgradama. Oko tog konaka se kasnije razvila varošica Čajetina.

Čajetina je imala veliki značaj, bila je centar jedne velike teritorije, a preko nje su išle diplomatske veze Srbije sa Crnom Gorom. U to vreme je imala svega nekoliko kuća, ali se vremenom izgrađivala.

Godine 1930. opština je podnela molbu Ministarstvu unutrašnjih poslova da se Čajetina proglasi za varošicu. Ta molba je usvojena novembra iste godine, tako da je Srbija dobila jednu od najmanjih varošica.

Ko voli zvezde na plavom svodu,
ko voli bistru vodu,
ko nauči da razume
govor brda, polja, šume,
neka dođe u prirodu,

Adresa je evo, ova:
Ulica sto cvetova.
Putokazom nežnih grana,
trg livada rascvetana.

Kad zatrepte biser zrna,
s jutrom pođi tragom srna,
na planini sprat treći..
Ostalo će ptice reći.

Ko nauči da razume
govor reka, brda, šume,
i s pticama pesmu viti,
neka samo jednom dođe
pa će uvek dolaziti.

Jablanica i seoski višeboj

Jablanica je seosko naselje u Srbiji u opštini Čajetina u Zlatiborskom okrugu. Nalazi se jugozapadno od Čajetine i prostire se dolinom istoimene reke koja izvire ispod Tornika, uliva se u Crni Rzav koji sa Belim Rzavom dolazi sa Tare.

Ovo selo poznato je po tome što se u njemu nalazi jedna od retkih drvenih crkava, crkva brvnara. Ova crkva je sagrađena 1838. godine. U sklopu crkvenog kompleksa nalaze se sobrašice, zapravo, to su male drvene zgradice koje su podizali imućniji domaćini i koje su njima i njihovim gostima služile prilikom održavanja crkvenih sabora.

U ovom selu se takođe održava poznata manifestacija pod imenom seoski višeboj.

Jablanički višeboj predstavlja autentičnu zlatiborsku manifestaciju koja je nastala u želji da se tradicionalni zanati, veštine i sportovi otrgnu od zaborava. Ovo selo koje je veoma bogato borovom i bukovom šumom uslovilo je to da se meštani prevashodno bave proizvodnjom drvene građe.

U seoskom višeboju nadmetanje se odvija u više sportskih disciplina kao što su: čobanski skok u dalj, skok u vis, bacanje kamena sa ramena, jahanje konja. Tu su takođe takmičenja u veštinama poput: seča trupaca uspravnom ručnom testerom, seča trupaca običnom testerom, prevlačenje trupaca volovima. Ova popularna vuča na vlaci kako se drugačije zove privlači najveću pažnju. Da bi se takmičar priključio takmičenju potrebno je da poseduje dorbo utreniran par volova. Volovi zatim vuku borov trupac težine blizu dve tone pri čemu vlasnik ne sme da ih udara tokom vuče. Pobednik je onaj ko za najkraće vreme prevuče trupac do cilja.

Ova manifestacija svake godine privlači sve više posetilaca, koji ostaju impresionirani ovim zaboravljenim sportskim nadmetanjima. Mnogi imaju priliku da po prvi put vide veštine i zanate koji su skoro pa izumreli. Ali poseta ovom mestu vas upoznaje i sa tradicijom i običajima, načinom života zlatiborskih seljaka. Tu je bogat kulturni program za vreme kojeg nastupaju folklorne grupe i pevači iz vika što dodatno dočarava samo atmosferu tradicionalnog zlatiborskog sela.

Kako se vama čini ova poznata manifestacija, da li ste nekada učestvovali ili posetili ovaj događaj?

Manastir Uvac, srednjovekovni duhovni centar

Manastir Uvac smešten je u dnu kanjona reke Uvac na nadmorskoj visini oko 520 metara. Nalazi se u selu Stublo, na granici opština Čajetina i Priboj. Na velikom arheološkom lokalitetu 1994. godine otkrivene su i otkopane zidine crkve. Ceo manastirski kompleks Uvac je svedočanstvo o postojanju jednog velikog duhovnog centra u ovom kraju.

Ne postoje tačni podaci o tome ko je podigao manastir, ko ga je obnavljao niti kada je i koliko puta rušen. Na stranicama jedne crkvene knjige iz 1622. godine, došlo se do saznanja da je Hram posvećem Rođenju Presvete Bogorodice. Zato, zahvaljujući istraživanjima i radu Narodnog muzeja iz Užica, Manastir Uvac je uređen i stavljen pod zaštitu države.

Uvac je jedan od najteže prisupačnih srednjovekovnih manastira kod nas. U vreme patrijarha Pajsija to je svakako bio monumentalni manastirski kompleks, sa svim pomoćnim prostorijama, zgradama i uzornom ekonomijom. Poznato je da su manastir u vreme najvećeg uspona u prvoj polovini 17. veka posećivali mnogi putnici i visoki crkveni upravitelji. Manastir je nekoliko puta rušen i obnavljan, ali nije zapisano kada je doživeo poslednju kataklizmu, jer posle toga do naših dana nije obnavljan.

Međutim, ovaj moćni hram u dolini Uvca nije bilo lako srušiti iako su Turci više puta pokušavali, ali bilo je bezuspešno. Uglavnom je uvek neko od rušitelja stradao. Turcima je potom rečeno da manastir mogu srušiti jedino Srbi. Zatim su pronašli Srbe doseljenike koji su prema predanju Uvac lako srušili.

Rušenje manastira i nestajanje života iz pitome doline reke Uvca verovatno je razlog zbog kojeg smo lišeni važnih istorijskih podataka iz prošlosti ovog duhovnog centra.

Jedna značajna ličnost sprske crkve provela je izvesno vreme u ovom manastiru pod Crnim Vrhom. Bio je to temišvarski mitropolit Josif, za koga se pretpostavlja da je zaslužan za skrivanje riznice manastira Banja kod Priboja, verovatno pred očekivanom turskom najezdom.

Predanja, koja su načešće usmeno prenošena sa kolena na koleno, dovela su manastir Uvac u vezu sa zadužbinom Nemanjića. Priča se o Janji, sestri velikog župana Stefana Nemanje kojoj su navodno braća podigla manastir u zabiti gde će se zamonašiti i provesti ostatak života.

Danas, do manastira nije više toliko teško stići. Posle centra Zlatibora prema Priboju, sa glavnog puta se skreće desno, gde putokazi vode pored Ribničkog jezera, do sela Sublo. Posle centra sela, put se nastavlja prema manastiru Dubravi, a za Uvac se desno odvaja makadamski put koji je dobro označen do samog manastira. Od centra Zlatibora do manasitra ima oko 25 kilometara.

Da li ste posetili ovaj poznati manastir?

U Ršumovom rodnom Ljubišu..

O tome kako je nastao naziv sela Ljubiš, govori jedna legenda o zabranjenoj ljubavi. Prema legendi, dvoje mladih koji su se mnogo voleli, Milan iz Ljubiša i Jelena sa ljubiške Previje, želeli su da se venčaju i uživaju u svojoj ljubavi. Međutim, kako se zlo nikada ne dosađujte, sudbina je učinila da njihova ljubav postane zabranjena.

Jelena je bila iz siromašne porodice i nije imala miraz, dok je Milanov otac bio veoma poznat kovač i najimućniji čovek u selu. On, kao najmoćniji čovek u tom trenutku nije dozvolio njihov brak. Od prevelike tuge, Milan se propio i napustio kovački zanat i zauvek otišao iz sela. Jelena je slomljena zbog zabranjene ljubavi odlučila da se nikada neće udavati, i tako je ostatak života provela sama daleko od svih čuvajući stado ovaca na obližnjim brdima. Zato, kao uspomena na zabranjenu ljubav dvoje mladih, selo je nazvano Ljubiš.

Selo Ljubiš se prostire na 840 metara nadmorske visine, i čini jedno od najlepših mesta koje možete obići na Zlatiboru. Od samog centra Zlatibora udaljen je 25 kilometara i takođe je jedan od većih zlatiborskih sela. Selo je bogato raznim vrstama lekovitog bilja, pečuraka, šumskog voća. Reka koja protiče kroz selo naziva se Ljubišnica i na njoj su izgrađeni ribnjaci.

Znamo da je Mačkat poznat po pršuti, upravo je tako selo Ljubiš čuveno po pastrmki. Ljubiška pastrmka je vrsta kalifornijske pastrmke, koja je proslavila ovo selo. Sam značaj pastrmke za ovo selo se najbolje vidi po tome da se u selu svakog leta održava manifestacija “Dani ljubiške pastrmke”, koja privlači veliki broj posetilaca. Tradicionalni način pripreme i poseban ukus ove pastrmke, predstavlja vrhunski kulinarski doživljaj.

Pored velikih vojskovođa, ratnika i akademika, Ljubiš je takođe rodno mesto našeg poznatog pesnika Ljubivoja Ršumovića, koji ga je opisivao u svojim stihovima. Ršumović je rođen u Ljubišu 3. jula 1939. godine. Tu se školovao, zatim u Čajetini, Užicu i Beogradu. Još kao osnovac je počeo sa pisanjem u Ljubišu. Tako da ovo selo ima bogatu istoriju i zaista ima čime da se pohvali.

Zbog ogromne površine koja je prekrivena borovom šumom, ovo selo je poznato i kao carstvo crnog bora. Koliko su Ljubišani ponosni na svoje crne borove, najbolje se može videti iz stihova popularnog Ršuma:

„Za sve svetsko zlato,

(Ko bre zlato šiša!)

ne bih dao borove

iz rodnog Ljubiša“

Spomenici na Zlatiboru

Spomenik streljanim partizanima na Zlatiboru je udaljen 5 kilometra od centra Zlatibora. Spomenik je podignut u čast partizanskim ranjenicima koje su Nemci streljali na ovom mestu 29. novembra 1941. godine. Za vreme Drugog svetskog rata partizani su oslobodili Užice i okolinu i proglasili Užičku republiku. Republika je bila kratkog veka i trajala je samo 67 dana. Nemci su ponovo zauzeli oslobođenu teritoriju a ustanici su se ponovo povukli ka Sandžaku. Ranjenici koji nisu mogli da se povlače dovoljno brzo sačekali su nemačke snage sa namerom da se predaju. Nadali su se da će sa njima postupiti kao sa ratnim zarobljenicima, međutim, Nemci su ih streljali i gazili tenkovima. Par preživelih ranjenika je prevezeno za Užice i zatim streljano.

Na ovom mestu danas postoji spomenik koji je podignut 1967. godine. U grobnici se nalaze tela 150 ubijenih ranjenika kao i drugih boraca koji su poginuli u kasnijim borbama za slobodu. Na sopmeniku streljanih partizana uklesani su stihovi Vaska Pope: “Ne dam ovo sunce u očima ne dam ovo hleba na dlanu.”

Staza koja vodi do spomenika je česta meta onih koji žele da se prošetaju, udahnu svež vazduh i uživaju u prelepim predelima Zlatibora. Staza je uređena i osvetljena a sa nje se pruža pogled na obronke Zlatibora.

Spomenik Krsti Smiljaniću

General Krsta Smiljanić rođen je u zlatiborskom selu Ljubiš. U narodu je ostao poznat po blistavoj vojničkoj karijeri, najviše kao komandant Drinske divizije, koja se posebno proslavila na Kajmakčalanu, tokom proboja Solunskog fronta. Odlikovan je čak 30 puta, a umro je 1944. godine u kućnom pritvoru u koji su ga stavili Nemci u njegovom stanu u Beogradu. Ovom velikom borcu je 2008. godine na Kraljevom trgu podignut grandiozan spomenik. Bronzanu bistu izgradio je čuveni zlatiborski vajar, Branko Tijanić.

Spomenici na Palisadu

Na Palisadu i široj okolini, između 24. i 27. avgusta 1944. godine, vođene su borbe za oslobođenje zlatiborskog kraja od bugarskih okupacionih jedinica. U znak sećanja na te borbe za oslobođenje, Savez boraca opštine Čajetina, podigao je spomen obeležja.

Spomenik Miladinu Pećinaru

Miladin Pećinar je bio inženjer građevinarstva, profesor univerziteta i akademik SANU. Stanovnici Zlatibora odužili su mu se postavljanjem biste pored Kraljeve česme.

Spomen česma na Oku

Podignuta je 1930. godine u slavu ratnika iz sela Branežaca i Segmenjeva palih u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912. do 1918. godine. Prota Radosav Simić je 1931. godine osveštao česmu uz prisustvo velikog broja Zlatiboraca.

Kraljeva česma

Česma je izgrađena u znak sećanja, kada je na ovom lokalitetu 20. avgusta 1883. boravio tadašnji kralj Srbije, Aleksandar I Obrenović. Tadašnji izvor Kulaševac je promenio ime u Kraljeva voda a godinu dana kasnije izgrađena je česma.

Da li ste imali priliku da obiđete ove istorijske znamenitosti Zlatibora? Ukoliko niste, posle ovih informacija sami spomenici imaju veću vrednost u očima posetilaca. Uživajte u razgledanju.