28 Dec

Među spomenicima koji se nalaze u okolini Užica posebno se ističe memorijalni kompleks na Kadinjači koji se nalazi 14 kilometara zapadno od Užica. Ovaj spomenik je posvećen borcima užičkog Radničkog bataljona koji su se žrtvovali 29. novembra 1941. godine. Pružili su otpor moćnom neprijatelju koji je u tom periodu sprovodio ofanzivu na oslobođenu teritoriju “Užičku republiku”. Borci Radničkog bataljona hrabro su stradali protiv nemačkih snaga tokom bitke kod Kadinjače.

Serija događaja koja je dovela do ove bitke započeta je 1941. godine kada su partizani oslobodili region oko grada Užica, koji je ranije bio pod kontrolom nemačke okupirane Srbije. Kao odgovor na ovu akciju Partizana, Nemci su ušli u akciju “Operacija Užice” što je bio prvi nemački anti-partizanski napad u Drugom svetskom ratu.

Užičkom Radničkom bataljonu 28. novembra zajedno sa dve partizanske jedinice iz Posavine i Orašja nad kojim je komandovao Andrija Đurović naređeno je presretanje 342. nemačke pešadijske divizije koja je bila primećene u pravcu ka planini Kadinjača, na samo 14 kilometara od Užica. Pre nego što je nemačka vojska uspela da stigne do planinskog grebena presrele su ih partizanske snage. Nemačka pešadija koja je bila sastavljena od preko 3.000 vojnika bila je daleko moćnija od 400 boraca Partizanskog radničkog bataljona. Gotovo svi pripadnici Radničkog bataljona su ubijeni u borbi ali ipak su se borili skoro šest sati čime su dali dovoljno vremena za povlačenje civila partizanskog rukovodstva izvan Užica na sigurno mesto.

Iako je do kraja dana Užice bilo osvojeno od strane nemačkih i četničkih vojnika, nemačka celokupna misija je bila neuspeh, jer su partizanske snage imale dovoljno vremena da napuste grad i pobegnu u Sandžak. U masovnom gubitku života Partizana samo su dva nemačka vojnika poginula. Ovi događaji u bici i pad Užica prikazani su u filmu “Užička republika” koju je režirao srpski režiser Žika Mitrović.

U blizini vrha planine Kadinjače 1952. godine je izgrađen skroman kameni piramidni spomenik veličine 11 metara pod kojim je izgrađena grobnica u kojoj se nalaze posmrtni ostaci svih koji su poginuli tokom borbe 1941. Godine.

Međutim, krajem 1962. godine grupa veterana i jugoslovenska vlada smislili su plan za izgradnju značajnijeg memorijalnog kompleksa koji bi se dodao kamenoj piramidnoj kripti. Nakon dugog procesa planiranja dizajner Miodrag Živković i arhitekta Aleksandar Đokić su rešili da naprave spomenički kompleks. Formalno je otvoren 1979. godine i otvaranju je lično prisustvovao Josip Tito i tom činu je takođe prisustvovalo preko 100.000 ljudi.

Na Memorijalnom spomeniku su zapisani stihovi Užickog pesnika Slavka Vukosavljeviċa:

“Rođena zemljo jesi li znala
tu je poginuo bataljon ceo
crvena krv se prolive tada
kroz snežni pokrov hladan i beo
noċu je i to zavejo vetar
ipak na jugu vojska korača
pao je četrnaesti kilometar
ali nikad neċe Kadinjača!”

Više hiljada posetilaca godišnje dolazi da poseti ovu lokaciju, gde se takođe redovno održavaju mnogi godišnji komemorativni događaji.

28 Dec

Murtenica je najveći masiv planine Zlatibor, proizilazi iz manjeg ali poznatijeg zlatiborskog masiva Čigota. Obuhvata jugo-istočni deo Zlatibora i pruža se od Borove glave i obuhvata sela Dobroselicu, Jablanicu i Stublo. Pokrivena je borovom i brezovom šumom, i to je ujedno i najšumovitiji deo Zlatibora u podnožju Murtenice.

Najviši vrh Murtenice je Brijač sa 1480 metara nadmorske visine i čini drugi vrh Zlatibora po visini posle Tornika. Murtenica danas svojim većim delom spada u okvire opštine Nove Varoši, nazivaju je još i Gornji Zlatibor.

Selo Jablanica

Jablanica se prostire dolinom istoimene reke. Reka Jablanica izvire ispod Tornika, a uliva se u Crni Rzav. U ovom selu živi 796 punoletnih stanovnika, a prosečna starost iznosi 46 godina. Međutim, poslednjih desetak godina život se vratio u Jablanici. Za vreme praznika posebno se dolazi u selo, i mladi i stari. A meštani uvek pripreme dobrodošlicu.

Nedaleko se održava poznati junski Višeboj, tokom koga se oživljavaju stare sportsko-viteške discipline.

Ovde se nalazi jedna od retkih drvenih crkvica, crkva brvnara koja je sagrađena je 1838. godine. Oltar je zaokrugljen, a vrata imaju interesantnu ornamentiku. U sklopu crkvenog kompleksa su sobrašice: sofre, šatre, čardaci, kako su ih nekada zvali. To su male drvene zgradice koje su podizali imućniji domaćini i koje su njima i njihovim gostima služile prilikom održavanja crkvenih sabora. U zlatiborskom i užičkom kraju još se jedino ovde mogu videti ovakvi građevinski objekti koji svedoče o nekadašnjem graditeljstvu. Najbolji majstori, zna se, bili su Osećani iz Osata, preko Drine i oni su gradili ovakve objekte širom Srbije.

Meštani pričaju da postoji legenda i da je u doba Turaka bilo tako da ako neko ubije jednog Turčina, dve srpske glave moraju da plate za to. I neko je ubio jednog Turčina, a meštani, isprepadani, uperili su prstom u Maru, koja je bila izbeglica iz Štrbaca i tu je došla sa svoja dva sina. Turci su ih za osvetu obesili obojicu. Nakon nekoliko vekova, Jablaničani su podigli spomenik Marinim nevinim sinovima.

Takođe je podignut spomenik majoru Vasiliju Lukoviću i palim borcima u bici na Cigli 1914. godine.

Jablanica je još poznata po izvoru Bela Voda. Radi se o hiperalkalnoj podzemnoj vodi, koja je veoma rekta u svetu tako da se i ovaj izvor svrstava u jedan od retkih na svetu. Ova lekovita voda se koristi za oboljenje kože, očiju, kod upale bubrega, gastritisa, ekcema, hepatitisa i psorijaze.

Da li ste posetili Jablanicu i njen lekoviti izvor?

28 Dec

“Botaničar svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je naučnik koji je najbolje poznavao i opisao floru Srbije. Lekar po pozivu a botaničar po naklonosti”.

Prva i možda jedina asocijacija kod ljudi kada čuju ime Josifa Pančića jeste “omorika” koju zovemo “Pančićeva omorika”. Ona raste isključivo na Tari i u nekoliko kanjona sliva reke Drine u Bosni i Srbiji, te je zato po botaničkoj terminologiji endemit, vrsta koja na celom svetu raste samo na jednom jedinom mestu i to na ograničenom prostoru. To je nesumnjivo najveće Pančićevo otkriće iz botaničkog aspekta, jer u 19. veku otkriće novog drveta u Evropi je priličan podvig, zato što baš ta flora drvenastih biljaka je bila prilično poznata.

Josif Pančić je rođen 17. aprila 1814. godine u Bribiru, u Hrvatskoj. Roditelji su mu bili Pavle i Margarita. Osnovnu školu je pohađao u Gospiću, u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Nastavio je da se školuje u Zagrebu, gde je išao u visoku školu. Upisao je medicinu na univerzitetu u Pešti i doktorirao 1842. godine. Tokom studija se izdržavao tako što je davao privatne časove iz francuskog i italijanskog jezika.

Josif Pančić je posle fakulteta radio kao privatni lekar u Budimu. Kako nije mogao da živi od novca koji je zaradio kao privatni lekar, Pančić odlazi u Banat, gde je radio kao lekar i nastavnik u jednom rudniku. Pored svog posla, Pančić je skupljao biljke i proučavao floru tih krajeva. U svojim proučavanjima je otišao do Beča, gde je upoznao Franju Miklošića i Vuka Karadžića. Vuk je Pančića uputio u Srbiju, jer je tamo nedostajalo učenih ljudi i lekara. Pančić je otputovao u Srbiju 1846. godine. Kako je došao po preporuci Vuka Karadžića, koji je imao dosta neprijatelja, Pančić nije bio lepo primljen i nije dobio radno mesto koje je želeo. Dok je čekao na postavljenje, obilazio je užički kraj i izučavao biljni svet.

U to vreme je u neposrednoj okolini Jagodine vladao trbušni tifus. Avram Petronijević, ministar inostranih poslova i vlasnik fabrike stakla, pozvao ga je da privremeno boravi u toj oblasti i pomogne u suzbijanju bolesti. Pančić je prihvatio posao i za pola godine uspešno suzbio bolest.

Tokom svog boravka tamo, upoznao se sa biljnim svetom Jagodine, Belice i Crnog vrha. Stanovnici Jagodine su veoma zavoleli Pančića zbog njegove marljivsti i savesnosti, i kada je on dobio ponudu za radno mesto u Negotinu, oni mu nisu dozvolili da ih napusti. Pančić je postavljen za okružnog jagodinskog lekara u početku 1847. godine, a već u novembru je bio premešten u Kragujevački okrug.

Za vreme boravka u Jagodini upoznao je Ljudmilu, ćerku barona inženjera Kordona. Venčali su se u januaru 1849. godine u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.

Kada je 1855. godine prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara – omorika, Pančić se ozbiljno posvetio pronalasku ovog do tada nepoznatog drveta. Bilo mu je potrebno narednih desetak godina da je pronađe na planini Tari. Ovaj četinar, u njegovu čast, nosi naziv Pančićeva omorika.

Tokom svog višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2500 biljnih vrsta. Takođe, proučavao je ptice i ribe i otkrio dve vrste skakavca. Bio je otac ekologije u Srbiji, prvi je naučno opisao, obradio i sistematizovao njenu floru.

Umro je 25. februara 1888. Po njemu je imenovan i Pančićev vrh, najviši vrh na planini Kopaonik, gde se nalazi i mauzolej u kom je sahranjen 1951. godine.

27 Dec

Manastir Uvac smešten je u dnu kanjona reke Uvac na nadmorskoj visini oko 520 metara. Nalazi se u selu Stublo, na granici opština Čajetina i Priboj. Na velikom arheološkom lokalitetu 1994. godine otkrivene su i otkopane zidine crkve. Ceo manastirski kompleks Uvac je svedočanstvo o postojanju jednog velikog duhovnog centra u ovom kraju.

Ne postoje tačni podaci o tome ko je podigao manastir, ko ga je obnavljao niti kada je i koliko puta rušen. Na stranicama jedne crkvene knjige iz 1622. godine, došlo se do saznanja da je Hram posvećem Rođenju Presvete Bogorodice. Zato, zahvaljujući istraživanjima i radu Narodnog muzeja iz Užica, Manastir Uvac je uređen i stavljen pod zaštitu države.

Uvac je jedan od najteže prisupačnih srednjovekovnih manastira kod nas. U vreme patrijarha Pajsija to je svakako bio monumentalni manastirski kompleks, sa svim pomoćnim prostorijama, zgradama i uzornom ekonomijom. Poznato je da su manastir u vreme najvećeg uspona u prvoj polovini 17. veka posećivali mnogi putnici i visoki crkveni upravitelji. Manastir je nekoliko puta rušen i obnavljan, ali nije zapisano kada je doživeo poslednju kataklizmu, jer posle toga do naših dana nije obnavljan.

Međutim, ovaj moćni hram u dolini Uvca nije bilo lako srušiti iako su Turci više puta pokušavali, ali bilo je bezuspešno. Uglavnom je uvek neko od rušitelja stradao. Turcima je potom rečeno da manastir mogu srušiti jedino Srbi. Zatim su pronašli Srbe doseljenike koji su prema predanju Uvac lako srušili.

Rušenje manastira i nestajanje života iz pitome doline reke Uvca verovatno je razlog zbog kojeg smo lišeni važnih istorijskih podataka iz prošlosti ovog duhovnog centra.

Jedna značajna ličnost sprske crkve provela je izvesno vreme u ovom manastiru pod Crnim Vrhom. Bio je to temišvarski mitropolit Josif, za koga se pretpostavlja da je zaslužan za skrivanje riznice manastira Banja kod Priboja, verovatno pred očekivanom turskom najezdom.

Predanja, koja su načešće usmeno prenošena sa kolena na koleno, dovela su manastir Uvac u vezu sa zadužbinom Nemanjića. Priča se o Janji, sestri velikog župana Stefana Nemanje kojoj su navodno braća podigla manastir u zabiti gde će se zamonašiti i provesti ostatak života.

Danas, do manastira nije više toliko teško stići. Posle centra Zlatibora prema Priboju, sa glavnog puta se skreće desno, gde putokazi vode pored Ribničkog jezera, do sela Sublo. Posle centra sela, put se nastavlja prema manastiru Dubravi, a za Uvac se desno odvaja makadamski put koji je dobro označen do samog manastira. Od centra Zlatibora do manasitra ima oko 25 kilometara.

Da li ste posetili ovaj poznati manastir?

21 Dec

Stara čaršija u Ivanjici je naziv za deo koji je skoncentrisan oko centra grada, koja je proglašena 1987. godine za nepokretno kulturno doba kao prostorno kulturno-istorijsku celinu od velikog značaja. Centar grada, pre svega glavna ulica Milinka Kušića, zadržao je autentičan izgled kao iz polovine 19. veka.

Jeremića kuća je jedna od najstarijih objekata u Staroj čaršiji, od dvanaest zgrada koje su ostale sačuvane posle požara. To je kuća na dva sprata u čijem se prizemlju nalazila zanatska radnja, dok je na spratu bio prostor za stanovanje. Možete je pronaći na kraju šetališta i predstavlja prepoznatljiv znak Ivanjice.

Takođe, u okviru Stare čaršije, nalazi se i “Kušića han”. Ovaj objekat predstavlja spomenik seoskog neimarstva Moravičkog kraja. Građen je u stilu planinskih kuća od kamena i drveta. Služio je kao konačište kiridžijama, koji su tu prolazili idući iz Sandžaka i sa ZLatibora. Preko puta Kušića hana nalazi se Spomenik revolucije, najveći mozaik na prostoru bivše Jugoslavije. Autor ovog spomenika je jugoslovenski slikar Đorđe Andrejević Kun. U radu su mu pomagale tadašnje mlade kolege, a kasnije afirmisani umetnici Nada Hude, Miloš Gvozdenović i Ljuba Lah. O umetnicima je ostavljen zapis na ploči koja se nalazi na severnoj strani spomenika.

Spomenik se nalazi na pravouganom postamentu načinjenom od ploča belog mermera. Sa prednje strane se nalazi mozaička predstava koja je urađena od sitno glaziranih keramičkih pločica koja predstavja skup revoluconara u borbenom jurišu. Sa strane su postavljene mermerne žardinjere. Ovaj spomenik je otkriven 1957. godine.

Stara čaršija u Ivanjici je decenijama unazad bila kulisa za snimanje filmova i serija u zlatno doba jugoslovenske kinematografije. Promociju Stare čaršije, kao mesta za snimanje filmova, započela je Soja Jovanović snimanjem prve filmske verzije “Sumnjivog lica” Branislava Nušića, pedesetih godina prošlog veka. Zatim je Zdravko Šotra snimio čuveni serijal “Više od igre” i nakon toga film “Sok od šljiva”, “Užička republika” i tako redom. Ovoj filmskoj epohi naročito je pogodovao autentičan ambijent varošice iz 19. veka, pa je Ivanjica u jednom periodu imala naziv “mali Holivud”.

Centar Ivanjice sličan je beogradskoj Skadarliji, ali meštani ove varoši nikada ne bi napravili takvo poređene. Radije bi rekli obrnuto jer je tradicija na njihovoj strani. Još od davnina ljudi su se okupljali u kafanama u centru grada, na čašicu razgovora.

I danas, leti sve vrvi od domaćih šetača, ali i turista koji vole da se pomešaju sa tom veselom masom.

15 Dec

Kraljevski orao ili orao krstaš je veliki orao iz porodice jastrebova. Nekada je ova ptica bila često viđena na našim prostorima ali danas je ugrožena vrsta i u svetu i kod nas, preti joj izumiranje.

Orao krstaš uglavnom naseljava predele do 1000 metara nadmorske visine, tamo gde nema previše šuma. Za gnezdno bira visoko usamljeno drvo sa kojeg ima pregled širokog terena.

Velika i snažna grabljivica, dugačka je oko 80 centimetara sa rasponom krila od 200 centimetara. Ženke su malo krupnije od mužjaka. Mladi se razlikuju od starijih po perju, kod odraslih primeraka perje gornjeg dela glave i vrata je bledožute boje, sa karakterističnim belim naramenicama na leđima. Kljun je veilki i snažan, sivo-plav sa crnim vrhom. Dok kod mladunaca perje po telu je uglavnom svetle žuto-smeđe boje prošarano brojnim šarama. Kada dostignu starost od 6 godina dobijaju potpuno crno-smeđu boju perja odraslih jedinki.

Glavnu hranu orla krstaša predstavljaju sisari i ptice i malo ređe gmizavci. Počasti se i ostacima uginulih divljih i domaćih životinja. Od sisara najčešće se hrani zečevima, sitnim glodarima ili čak lisicom i mačkom. Dok ptice kojima se hrani jesu razni golubovi, koke, vrane, domaća živina… Veoma se retko hrani gušterima, zmijama i kornjačama.

Jaja se polažu tokom prve polovine aprila na našem podneblju, u vremenskom razmaku od 3 dana, jednom u toku godine. U leglu se prosečno nalaze dva do tri jajeta. Na jajima leže oba roditelja naizmenično i inkubacija traje 43 dana. Mladi se izlegu tokom maja gde se oba roditelja staraju za mladunce. Tokom prvih deset dana ženka je stalno u gnezdu, štiti mladnuce i hrani. Dok mužjak lovi i donosi hranu. Kada prođu desetak dana ženka počinje sve više da napušta gnezdo i da lovi zajedno sa mužjakom.

Ženka mladunce hrani “kljun na kljun” više od pet nedelja, a kasnije počinju sami da raskidaju plen. Posle 65 do 70 dana od izleganja mladunci počinju da lete. Na početku su zavisni od roditelja, i ne mogu sami da ulove hranu, postepeno se uče lovu.

Orao krstaš je jedna od najugroženijih vrsta ptica u Srbiji, čija se populacija od tri gnezdeća para nalazi na ivici opstanka. Zato je Orao krstaš zaštićen kao prirodna retkost Zakonom o zaštiti prirode i lovstva Srbije.

09 Dec

Selo Semegnjevo se nalazi na visini od 1000 metara na 16 kilometara od centra Zlatibora, u podnožju Semegnjevske gore i njenog najvišeg vrha Viogor. Do ovog živopisnog sela se može stići lako. Asfaltirani put 16 kilometara od Zlatibora vas vodi pravo do ovog kraja koji je bogat rekama, vodopadima i prirodom koja očarava.

Stari meštani pričaju da je ovo zlatiborsko prirodno blago nastalo pre 300 godina, kada su doseljenici iz Crne Gore nastanili ove krajeve. Ti doseljenici su sa sobom doneli razna semena iz kraja iz kog potiču. Ta semena su zasadili u selu gde su se nastanili. Međutim, i posle velikih napora ništa što su zasadili nije nicalo, čak godinama. Ljudi su postali gnevni i zbog toga drugi deo imena sela asocira na ljutnju ili gnev. Pa otuda i sam naziv Semegnjevo.

Kada stignete do ovog lepog sela, mesto vas neće držati, samo ćete želeti da što više šetate, razgledate i uživate u okolini. U centru sela nalazi se crkva svetog Jovana Krstitelja. Iako se broj stanovnika u ovom zlatiborskom selu smanjuje, poslednjih godina jako je popularno među vikendašima koji tu nalaze svoj mir. U selu postoji nekoliko domaćinstava koje izdaju smeštaj i bave se seoskim turizmom.

Dok šetate putem ispod šumovitog vrha Veliki Viogor, divićete se njegovom veličinom kojom dominira celokupnim prostorom gde ispod njegovog vrha izvire vodopad reke Drugančice koja se nakon 7 kilometara toka uliva u reku Beli Rzav. U letnjem periodu ona oskudeva vodom, tako da se najlepši utisci iz obilaska njenog toka mogu poneti u proleće ili jesen.

Na putu nema velikih uspona i padova, ali zato će vam šetnju ulepšati pašnjaci koji vas mogu odvesti do mesta koje je udaljeno 8 kilometara od sela, do čuvenog Jovovog Groba.

U malom selu, ali bogatom prirodom i vodom, možete otkriti nove fascinantne pejzaže. Ako ste znatiželjni, volite da istražujete, pa topla preporuka je ukoliko se nalazite na Zlatiboru da prošetate do ovog seoceta. Želimo da čujemo i vaše utiske o ovom selu pa ne ustručavajte se da nam napišete neki komentar i podelite vaš doživljaj.

03 Dec

Optšina Arilje poznata je po uzgoju malina međutim, mogla bi da postane rasadnik još jednog voća u našoj zemlji, američke borovnice. Zlatibor je pogodan za ovu vrstu kulture, zbog svog geografskog položaja, ali i klime i čistog vazduha. Proizvodnja i izvoz borovnice, kao i drugih potpuno domaćih, a posebno poljoprivrednih proizvoda, je za ovu sredinu od velikog značaja.

Zahvaljujući izuzetno povoljnim prirodnim uslovima, poljoprivredni proizvodi proizvedeni u našoj zemlji po kvalitetu su u samom svetskom vrhu i kao takvi nalaze svoje mesto na probirljivom i veoma zatvorenom tržištu razvijenih zemalja zapada. Tu se pre svega radi o smrznutom voću i povrću, među kojem jagodasto voće zauzima vodeće mesto.

Borovnice se u Srbiji gaje šest godina i trenutno je pod zasadima oko 90 hektara. Srbija bi, po rečima predsednika Nacionalnog udruženja “Srpska borovnica” mogla postati jedan od vodećih proizvođača plodova zdravlja u Evropi, ukoliko se nastavi trend povećanja površina pod zasadima i to na godišnjem nivou od 50 hektara.

Američka visokožbunasta borovnica potiče iz SAD. Dostiže visinu od 3 do 4,5 metara, a najbolje uspeva na vlažnim staništima i većoj nadmorskoj visini. Zbog specifičnosti korenovog sistema, veoma je osetljiva na sušu. Borovnica je po mnogo čemu specifična biljka. Pripada grupi jagodastih voćaka i veoma je značajna i korisna sa aspekta hranljivosti i lekovitih svojstava ploda. Borovnica je dugovečna biljka i njena eksploatacija traje od 20 pa do 50 godina i više.

Ona je najveći prirodni antioksidans i jedna od najzdravijih voćaka za svežu konzumaciju. Dokazano je da se konzumiranjem borovnice usporava proces starenja, jača imuni sistem, sprečava infarkt i moždane udare, pomaže prevenciji kardiovaskularnih bolesti i naročito poboljšava vid.

Prednost gajenja ove biljke jeste to što sazrevanje ploda počinje rano u junu kada se javlja deficit plodova na evropskom tržištu. Rano donosi rod, već u drugoj godini zasada.

Plod borovnice je veoma cenjeno i ukusno voće. Ima visok sadržaj šećera, vitamina, mineralnih soli. Zato se možemo pohvaliti time da jedno takvo cenjeno voće raste upravo u našoj zemlji i da je traženo na Evropskom tržištu zbog svog kvaliteta.