Naučnik svetskog glasa, Josif Pančić

„Botaničar svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je naučnik koji je najbolje poznavao i opisao floru Srbije. Lekar po pozivu a botaničar po naklonosti“.

Prva i možda jedina asocijacija kod ljudi kada čuju ime Josifa Pančića jeste “omorika” koju zovemo “Pančićeva omorika“. Ona raste isključivo na Tari i u nekoliko kanjona sliva reke Drine u Bosni i Srbiji, te je zato po botaničkoj terminologiji endemit, vrsta koja na celom svetu raste samo na jednom jedinom mestu i to na ograničenom prostoru. To je nesumnjivo najveće Pančićevo otkriće iz botaničkog aspekta, jer u 19. veku otkriće novog drveta u Evropi je priličan podvig, zato što baš ta flora drvenastih biljaka je bila prilično poznata.

Josif Pančić je rođen 17. aprila 1814. godine u Bribiru, u Hrvatskoj. Roditelji su mu bili Pavle i Margarita. Osnovnu školu je pohađao u Gospiću, u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Nastavio je da se školuje u Zagrebu, gde je išao u visoku školu. Upisao je medicinu na univerzitetu u Pešti i doktorirao 1842. godine. Tokom studija se izdržavao tako što je davao privatne časove iz francuskog i italijanskog jezika.

Josif Pančić je posle fakulteta radio kao privatni lekar u Budimu. Kako nije mogao da živi od novca koji je zaradio kao privatni lekar, Pančić odlazi u Banat, gde je radio kao lekar i nastavnik u jednom rudniku. Pored svog posla, Pančić je skupljao biljke i proučavao floru tih krajeva. U svojim proučavanjima je otišao do Beča, gde je upoznao Franju Miklošića i Vuka Karadžića. Vuk je Pančića uputio u Srbiju, jer je tamo nedostajalo učenih ljudi i lekara. Pančić je otputovao u Srbiju 1846. godine. Kako je došao po preporuci Vuka Karadžića, koji je imao dosta neprijatelja, Pančić nije bio lepo primljen i nije dobio radno mesto koje je želeo. Dok je čekao na postavljenje, obilazio je užički kraj i izučavao biljni svet.

U to vreme je u neposrednoj okolini Jagodine vladao trbušni tifus. Avram Petronijević, ministar inostranih poslova i vlasnik fabrike stakla, pozvao ga je da privremeno boravi u toj oblasti i pomogne u suzbijanju bolesti. Pančić je prihvatio posao i za pola godine uspešno suzbio bolest.

Tokom svog boravka tamo, upoznao se sa biljnim svetom Jagodine, Belice i Crnog vrha. Stanovnici Jagodine su veoma zavoleli Pančića zbog njegove marljivsti i savesnosti, i kada je on dobio ponudu za radno mesto u Negotinu, oni mu nisu dozvolili da ih napusti. Pančić je postavljen za okružnog jagodinskog lekara u početku 1847. godine, a već u novembru je bio premešten u Kragujevački okrug.

Za vreme boravka u Jagodini upoznao je Ljudmilu, ćerku barona inženjera Kordona. Venčali su se u januaru 1849. godine u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.

Kada je 1855. godine prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara – omorika, Pančić se ozbiljno posvetio pronalasku ovog do tada nepoznatog drveta. Bilo mu je potrebno narednih desetak godina da je pronađe na planini Tari. Ovaj četinar, u njegovu čast, nosi naziv Pančićeva omorika.

Tokom svog višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2500 biljnih vrsta. Takođe, proučavao je ptice i ribe i otkrio dve vrste skakavca. Bio je otac ekologije u Srbiji, prvi je naučno opisao, obradio i sistematizovao njenu floru.

Umro je 25. februara 1888. Po njemu je imenovan i Pančićev vrh, najviši vrh na planini Kopaonik, gde se nalazi i mauzolej u kom je sahranjen 1951. godine.