Iz ugla jedne urbane mame: Zlatiboru u pohode – selo Tripkova

I dalje očarani Zlatiborom, planirali smo da ponovo posetimo ove divne predele, ovaj put u leto.

Želeli smo da iskoristimo sezonu godišnjih odmora i provedemo na Zlatiboru nešto više vremena nego prošli put. Nismo imali nikakav plan osim da ćemo se smestiti u istim apartmanima u “Vili borova” kao i prošle godine, jer smo njihovim uslugama bili prezadovoljni.

Sticajem okolnosti, dočekao nas je isti recepcioner koji nam je prošli put pomogao da pronađemo selo Rudine. Na naše iznenađenje, sećao se naše posete. Dao nam je ključeve apartmana i dodao: “Sada ćete verovatno do Tripkove? Jeste malo dalje nego Rudine, ali svakako ste kolima, pa to neće biti problem.”

Začuđeno smo ga pogledali i on je po našim izrazima lica shvatio da ne znamo o čemu priča. “Oprostite, ja sam požurio sa zaključcima. Pomislio sam da ste čuli za selo Tripkova, i manifestacije koje se tamo održavaju, pa ste zato baš u ovo vreme rešili da obiđete Zlatibor.”

Nismo znali ništa o tome, ali nam je bilo jako drago što je on znao i započeo tu priču. Sve nam je objasnio, tako da nam je ostalo da se raspakujemo, osvežimo i krenemo put naše nove destinacije.

A ono što smo saznali bilo je više nego dovoljno da probudi našu znatiželju. Naime, imali smo priliku da zateknemo u tom selu nekoliko umetničkih manifestacija, kao što su likovna kolonija, radionica za umetničku obradu stakla, a kako smo čuli, tih dana su se održavali i međunarodni seminari o srpskom folkloru. Ne znam kako to zvuči vama, ali mi smo bili krajnje pozitivno iznenađeni pominjanjem malog srpskog sela i međunarodnih seminara u istoj rečenici.

Posle nekih 20-ak kilometara, po našoj slobodnoj proceni, stigli smo u selo Tripkova. Krenuli smo u obilazak i stigli do centra sela, a kako smo saznali od lokalaca, oni ovaj deo sela zovu Žigale. Tu smo zatekli školu, staru seosku zadrugu i crkvu Svete nedelje. To je nešto što većina sela ima, manje – više. Ono što nismo očekivali jeste letnja pozornica i amfiteatar. Takođe, u samom centru smo naišli i na radionicu za umetničku obradu stakla „Tifani“, galeriju i salon prodaje. Teško je rečima opisati čega tu sve ima: unikatni komadi posuđa, neobične lampe, prelepi vitraži. Naravno, baš to mi je nedostajalo da upotpunim nedavno renoviranu dnevnu sobu u “shabby chic” stilu. I, razume se, malo sam preterala sa kupovinom, ali to sad nije tema.

Obišli smo likovnu koloniju, trudeći se da ne ometamo rad umetnika. Kako su nam rekli, od 2005. godine ustanovljen je i festival kratkometražnog filma koji predstavlja glavni događaj na letnjoj pozornici. Pitali smo se kako je moguće da živimo u Srbiji i po prvi put saznajemo da postoje ovakva dešavanja, tako bliizu nas, i to ni manje ni više, nego u selu od oko 350 stanovnika.

Kako se dan već bližio kraju, odlučili smo da izlet završimo večerom i vratimo se u sobu kako bismo se odmorili i pripremili za sledeći dan. Planirali smo da se ponovo vratimo u Tripkovu, ovaj put sa torbama za plažu, jer smo usput saznali da je u blizini i bistro akumulaciono jezero Vrutci na kom se možemo okupati i uživati u prirodi.

Iako sasvim suprotno od mirnog i pitomog sela Rudine u koje smo se zaljubili pri prethodnoj poseti, selo Tripkova se pojavilo na našem putovanju baš u pravom trenutku, onda kada smo bili spremni da istinski uživamo u svemu što smo tih dana videli i doživeli. Ukratko, nezaboravno iskustvo.