Iz ugla jedne urbane mame: Kako se zabaviti ukoliko ste na Zlatiboru sa decom

Iako je istina da na Zlatibor dolazimo kako bismo pobegli od užurbanog i bučnog Beograda, te iz istog razloga maksimalno zaobilazimo centar Zlatibora, koji je, silom prilika, morao da se urbanizuje, došli smo do trenutka kada je trebalo udovoljiti nekim novim prohtevima.

Iako smo muž i ja bili očarani livadama i borićima, deci je posle par dana bilo dosadno. I razumemo ih, hteli ili ne da to priznamo. Trčali su, jurili, kupali se na jezeru, ali sada im je već trebalo nešto novo.

Rešili smo da krenemo do centra, makar zbog luna parka, da obiđemo pijacu i možda otkrijemo nešto čega se nismo ni setili.

I zaista, usput smo naleteli na reklamu – Dino park. Zaverenički sam pogledala muža dok sam plaćala kokice. Rešili smo da deci priredimo iznenađenje i odvedemo ih tamo. Iskreno, i mi smo bili znatiželjni.

Bez sumnje, iznenađenje je bilo uspešno. Šteta je što nam nije palo na pamet da slikamo njihove izraze lica, dok okreću pogled skoro ka nebu da bi sagledali dinosauruse u svojoj prirodnoj veličini. A kad su se konačno sabrali od prvog utiska, nastavili smo da obilazimo park. Omiljeni deo im je definitivno bilo Dino selo. Nisu znali kuda bi pre: na dečiju pijacu, u mini vikendice, u školicu za “male sveznalice”… A onda što pre do trambolina i tobogana. Tamo postoji čak i takozvano mini ostrvo gde su mogli da istražuju i poput malih arheologa otkrivaju kosti dinosaurusa.

Nakon toga, želje su bile podeljene. Tata ih je ubeđivao da probaju jahanje konjića, dok su oni želeli da idu u 6D bioskop. Ja sam se trudila da ostanem neutralni posmatrač. Sačekala sam da se dogovore, jer sam ja zapravo želela da obiđemo zoo vrt koji se nalazio u sklopu ovog kompleksa. Skroman, ali dovoljno zanimljiv iskrenim ljubiteljima životinja. Kada su izrazili želju da bi sad još i da se pentraju na veštačkoj steni za planinarenje, ostavila sam ih sa tatom i otišla da pronađem mesto gde mogu na miru da popijem kafu i sačekam ih. Meni je za danas bilo dosta avanture.

Posle večere, klinci su jedva čekali da se dokopaju kreveta, jer je današnja šetnja bila više nego iscrpljujuća za njih. A tata i ja smo ostali da odgledamo film, zajedno, ušuškani u toplu ćebad. Mali ritual za koji odavno nismo imali vremena…

Da li se i vi radujete 19. Pršutijadi u Mačkatu?

Zlatibor već godinama jeste vodeći turistički centar Srbije. Ako mene pitate zašto, na top listi zlatiborskih atrakcija jeste dobra kulinarska ponuda. A da bi vam bilo jasnije zašto tako mislim, najbolje bi bilo da se početkom februara nađete u zlatiborskom selu Mačkat.

Ukoliko se krećete od Užica ka Zlatiboru, nakon nekih desetak kilometara naići ćete na putokaz koji vodi u Mačkat. Čak i da promašite putokaz, put do Mačkata takoreći možete da namirišete. Ovih dana sva domaćinstva u ovom kraju s nestrpljenjem očekuju predstojeću Pršutijadu, 19. po redu. Svuda se širi miris mesa dimljenog isključivo na bukovini. No, to nije sve. Ukoliko ste pravi gurman i ljubitelj zlatiborskih delikatesa, znaćete da u tom vrtlogu mirisa prepoznate i pečenu jagnjetinu.

Iako sušenje mesa nije isključivo vezano za zapadnu Srbiju, specifičnost podneblja ovdašnje mesne prerađevine čini drugačijim od drugih. Nadmorska visina od 850 metara, susretanje mediteranske i kontinentalne klime koje uslovjava postojanje ruže vetrova, samo su neki od preduslova da zlatiborska pršuta ima takav jedinstven i neponovljiv ukus.

Meštani kažu da je nekada važilo pravilo da se goveda kolju u mesecima koji se završavaju slovom “r”. Danas se to radi skoro tokom cele godine, doduše ne više u onim starim sušarama, ali je kvalitet ostao isti jer se već decenijama drže pravila usoljavanja, dužine sušenja i svega što su još njihove dede i pradede radile. Da bi se zadovoljili zahtevi današnjeg tržišta morala se proizvodnja pršute osavremeniti primenom modernih sušara, koje imaju monogo veće kapacitete, a dim prolazi kroz rešetke kako bi svo meso bilo ravnomerno izloženo njegovoj toploti i mirisu. Ne znamo da li ste upoznati sa činjenicom da je za dobru, ili kako ovde kažu, “pravu pršutu”,potrebno da goveče bude bar 6 godina staro. To je još jedna karakteristika pršute koju ne možete naći nigde osim u Mačkatu.

Ove godine Pršutijadu možete obići u periodu od 09. do 11. februara. Kao i obično, glavni dešavanja su u porti seoske crkve u Mačkatu. Zanimljivo je da će ponuda na ovoj manifestaciji sada biti upotpunjena sirevima i vinima iz Italije, Hrvatske i Francuske, kao i njihovim tradicionalnim suvomesnatim proizvodima.

Što se tiče zlatiborskog asortimana, možete očekivati ovčiju stelju, goveđu kobasicu i pršutu, svinjske pečenice, slaninu i čvarke. Poneko će naravno u svoju paletu proizvoda uključiti i sir i kajmak, čisto da bi upotpunili svoju ponudu.

A da bi se zadovoljila i ostala čula, ceo program upotpuniće i folklorni ansambli, učeničke sekcije čajetinskih osnovnih škola, kao i trubački orkestri.

Iz ugla jedne urbane mame: Zlatiboru u pohode – selo Tripkova

I dalje očarani Zlatiborom, planirali smo da ponovo posetimo ove divne predele, ovaj put u leto.

Želeli smo da iskoristimo sezonu godišnjih odmora i provedemo na Zlatiboru nešto više vremena nego prošli put. Nismo imali nikakav plan osim da ćemo se smestiti u istim apartmanima u “Vili borova” kao i prošle godine, jer smo njihovim uslugama bili prezadovoljni.

Sticajem okolnosti, dočekao nas je isti recepcioner koji nam je prošli put pomogao da pronađemo selo Rudine. Na naše iznenađenje, sećao se naše posete. Dao nam je ključeve apartmana i dodao: “Sada ćete verovatno do Tripkove? Jeste malo dalje nego Rudine, ali svakako ste kolima, pa to neće biti problem.”

Začuđeno smo ga pogledali i on je po našim izrazima lica shvatio da ne znamo o čemu priča. “Oprostite, ja sam požurio sa zaključcima. Pomislio sam da ste čuli za selo Tripkova, i manifestacije koje se tamo održavaju, pa ste zato baš u ovo vreme rešili da obiđete Zlatibor.”

Nismo znali ništa o tome, ali nam je bilo jako drago što je on znao i započeo tu priču. Sve nam je objasnio, tako da nam je ostalo da se raspakujemo, osvežimo i krenemo put naše nove destinacije.

A ono što smo saznali bilo je više nego dovoljno da probudi našu znatiželju. Naime, imali smo priliku da zateknemo u tom selu nekoliko umetničkih manifestacija, kao što su likovna kolonija, radionica za umetničku obradu stakla, a kako smo čuli, tih dana su se održavali i međunarodni seminari o srpskom folkloru. Ne znam kako to zvuči vama, ali mi smo bili krajnje pozitivno iznenađeni pominjanjem malog srpskog sela i međunarodnih seminara u istoj rečenici.

Posle nekih 20-ak kilometara, po našoj slobodnoj proceni, stigli smo u selo Tripkova. Krenuli smo u obilazak i stigli do centra sela, a kako smo saznali od lokalaca, oni ovaj deo sela zovu Žigale. Tu smo zatekli školu, staru seosku zadrugu i crkvu Svete nedelje. To je nešto što većina sela ima, manje – više. Ono što nismo očekivali jeste letnja pozornica i amfiteatar. Takođe, u samom centru smo naišli i na radionicu za umetničku obradu stakla “Tifani”, galeriju i salon prodaje. Teško je rečima opisati čega tu sve ima: unikatni komadi posuđa, neobične lampe, prelepi vitraži. Naravno, baš to mi je nedostajalo da upotpunim nedavno renoviranu dnevnu sobu u “shabby chic” stilu. I, razume se, malo sam preterala sa kupovinom, ali to sad nije tema.

Obišli smo likovnu koloniju, trudeći se da ne ometamo rad umetnika. Kako su nam rekli, od 2005. godine ustanovljen je i festival kratkometražnog filma koji predstavlja glavni događaj na letnjoj pozornici. Pitali smo se kako je moguće da živimo u Srbiji i po prvi put saznajemo da postoje ovakva dešavanja, tako bliizu nas, i to ni manje ni više, nego u selu od oko 350 stanovnika.

Kako se dan već bližio kraju, odlučili smo da izlet završimo večerom i vratimo se u sobu kako bismo se odmorili i pripremili za sledeći dan. Planirali smo da se ponovo vratimo u Tripkovu, ovaj put sa torbama za plažu, jer smo usput saznali da je u blizini i bistro akumulaciono jezero Vrutci na kom se možemo okupati i uživati u prirodi.

Iako sasvim suprotno od mirnog i pitomog sela Rudine u koje smo se zaljubili pri prethodnoj poseti, selo Tripkova se pojavilo na našem putovanju baš u pravom trenutku, onda kada smo bili spremni da istinski uživamo u svemu što smo tih dana videli i doživeli. Ukratko, nezaboravno iskustvo.

Iz ugla jedne urbane mame: Ako zaista želite da se odmorite, posetite zlatiborska sela

Da li vam je poznat onaj osećaj kada biste najradije nekome prekinuli vezu, naglo završili sastanak sa klijentom, isključili sve telefone, spakovali par krpica i četkicu za zube i pobegli nekud “Bogu iza nogu”?

Da, i meni.

Onda sigurno znate i onaj osećaj kada pomislite u sebi: Da mi je samo tri dana bekstva od ove gužve, rokova, galame… A onda verovatno sami sebe utešite ubeđenjem da su turistička mesta podjednako bučna i krcata poput tog sa kog ste želeli da pobegnete.

E pa, verujte mi na reč, ja sam pronašla  mesto koje ispunjava sve kriterijume koje sam sebi u tom trenutku postavila.

Bio je to kraj marta i jedan krajnje iscrpljujući četvrtak. Trebalo je ispoštovati zadate rokove, odgovoriti na svaki mejl koji je te sedmice stigao u moje sanduče, otići u školu, pa u vrtić po decu i stići kući na ručak. Koji treba na brzinu pripremiti.

Ukratko, jedan od onih dana kada vam nije ni do čega, ali svejedno, život ide dalje.

Sela sam te večeri na kauč i neraspoloženo uzdahnula. Nisam morala ni da kažem šta mi je. Muž me je pogledao i dobacio: “A šta kažeš na to da ovaj petak spojimo sa vikendom i odemo negde da slušamo zrikavce?”

Nasmejala sam se, samo da bih mu pokazala da ne omalovažavam njegov trud da me oraspoloži. “A gde to, gospodine Svetski Putniče?”, pitala sam, blago ironično. “Ovde.”, rekao je i okrenuo ekran tableta prema meni. Na slici su bile niske, drvene kućice i prelepe zelene padine. Shvatila sam da se nije šalio. Takođe mi je istog trenutka bilo jasno da to nije neizvodljivo, kao što sam ja već unapred presudila.

Već sledećeg dana, sa minimalnim prtljagom, našli smo se u sred one iste slike, ovaj put uživo. Možda pogađate, bili smo na Zlatiboru. Osoblje na recepciji “Vile Borova” nas je uputilo, tako da smo bez problema pronašli taj prelepi predeo. Na nekih 6 km od centra Zlatibora prema Sirogojnu pronašli smo ovu prelepu oazu netaknute prirode. Selo Rudine.

Teško je poverovati da postoji mesto koje na tako volšeban način odoleva duhu modernog doba. Kažu da selo broji tek nekih stotinak meštana, a mnogi od njih, na koje smo nailazili tokom šetnje, bili su vrlo raspoloženi da nam ispričaju ponešto o svom rodnom kraju. Dirljivo je bilo čuti sa koliko ljubavi oni pričaju o svom zavičaju i zamljacima, pogotovo nama, koji dolazimo iz solitera, u kome već godinama živimo pored ljudi kojima ni ime ne bismo znali da nije poštanskih sandučića i interfona na ulazu. Ovim ljudima ta otuđenost nije poznata. Neretko su nas pozivali da budemo njihovi gosti. Da probamo pravi zlatiborski kajmak. I pršutu. I rakiju! I onu toplu, domaću, mirisnu pogaču. Prosto je bilo nemoguće odoleti toj neposrednoj gostoljubivosti.

A kada smo sve isprobali i obišli, odlučili smo da rasprostremo ćebe na jednom nepreglednom pašnjaku. Pogled je bio veličanstven. Padina okupana suncem, širila je prelep miris trave i lekovitog bilja, koje je ovaj put lečilo dušu. Nisam čula zrikavce (nije im ni bilo vreme), ali zato jesam bila očarana milozvučnim cvrkutom ptica. Shvatih da sam ovako zadovoljna i ispunjena bila još kao dete, dok mi je deda objašnjavao kako da razlikujem ptice po načinu pevanja. I da sam u međuvremenu zaboravila kako je lako i lepo osetiti tu istinsku životnu radost. Sve što mi je trebalo jeste taj ponovni, bliski susret sa prirodom. I taj osećaj da nebo iznad sebe vidim i zatvorenih očiju.

U nedelju popodne već smo se pripremali za povratak kući. Malo je reći da sam sa tugom napuštala ovo rajsko mesto. Jedino što me je radovalo je to što sam odatle odlazila prepuna nove, sveže životne energije. Upravo to mi je bilo preko potrebno da na svakodnevnu rutinu u koju sam upala pogledam drugim očima.

Zapravo, poenta ove priče je da sada ova mala bekstva planiramo jako često. Shvatili smo da nam za uživanje i “punjenje baterija” nije potrebna neka egzotična, prekookeanska destinacija. Bar ako vam je temperament sličan mom, a ukoliko ste pročitali ovaj tekst do kraja, verujem da jeste. Nisu vam potrebni posrednici i turističke agencije. Zlatibor je tu, a na prelepom Zlatiboru još lepše selo Rudine. Mesto kom se iznova i iznova vraćam, sada već dragim poznanicima, kad god osetim da mi je svakodnevica postala tmurna i zagušljiva.