Iz ugla jedne urbane mame: Kako ne preterati sa pakovanjem za produženi vikend?

Nakon dugogodišnje prakse pakovanja pola ormara za putovanje koje traje nekoliko dana, shvatih da tu nešto nije u redu i da se taktika mora promeniti.

Posle poslednjeg odmora na Zlatiboru, dok sam raspakivala stvari koje su zauzele otprilike dve trećine prostora u koferu (a bile su tu samo da bi se provozale, jer ih naravno niko nije obukao), došla sam na sjajnu ideju koja je obećavala uspeh u rešavanju večitog pitanja:

Kako se suzdržati od pretrpavanja kofera?

Suština je sledeća – napraviti jednu univerzalnu “check” listu jednostavnim nabrajanjem stvari koje su zaista upotrebljene na putovanju. Tako da, pre nego što su završile u korpi za veš, na spisak su došle:

• Bela, siva i crna pamučna majica;
• Lagana košulja sa dezenom bez rukava;
• Lagana košulja sa dugim rukavom;
• Jedan par farmerki;
• Jedan pantalone – helanke, u kojima sam putovala, tako da nisu ni bile u koferu;
• Jedan par bež pantalona, koje se sjajno slažu sa gore pomenutim košuljama;
• Jedan kardigan, za prohladno veče;
• Jedna haljina;
• Kupaći kostim;
• Veš i čarape, proporcionalno broju dana koje sam provela na odmoru;
• Peškir;
• Omiljena zelena spavaćica.

Kada je u pitanju obuća, tu već nisam toliko preterala, ali moram da priznam da su sandale sa visokom potpeticom (dva para) bile apsolutno suvišne. Odmor je bio jako dinamičan, tako da ono iz čega nisam izlazila jesu:

• Platnene mokasine na prugice;
• Crne baletanke;
• Za večernje izlaske – udobne sandale sa punijom štiklom;
• Umalo da zaboravim, i jedne sobne papuče.

Što se kozmetičke torbice tiče, mogu reći da su male bočice za preparate odlično rešenje. Stane taman toliko šampona, gela za tuširanje ili regeneratora koliko vam je potrebno za tih nekoliko dana, a kada se vratite kući možete da ih operete i sačuvate za sledeći put. Sadržaj nesesera, ukratko:

• Bočice za mini šampone i gelove;
• Četka za kosu;
• Pegla za kosu (bonus – može da popravi izgužvanu kragnu);
• Gumica i šnala;
• Četkica i pasta za zube;
• Puder, senka, rumenilo, maskara, karmin;
• Mini apoteka svega što bi moglo da zatreba – analgin, brufen, sinopen…

Kada se ovoj listi doda provera da li su sva dokumenta i novac spremni i spakovani, to bi bio poprilično kompletan spisak. Ipak, imam utisak da sam nešto zaboravila da pomenem…

Pa da! Prvo, ali prvo na spisak za pakovanje staviti, velikim slovima: PUNJAČ ZA TELEFON. S obzirom da mi je služio i kao telefon i kao foto aparat, baterija se punila kad god je za to bilo prilike.

Ovaj spisak, sa manjim dopunama i izmenama, može da se primeni i na prtljag ostalih članova porodice, tako da i to planiram da uvedem u praksu.

PS. Prijateljica mi je otkrila njene tajne trikove za putovanja. Sve mekane stvari, tj. garderobu pakuje u ono fantastične vakum vreće. Pošto se tako uštedi na prostoru, ali dobija skroz pogužvana garderoba, otkrila mi je još jedan trik. Sa sobom nosi i malu bočicu sa pumpicom, u kojoj je rastor koji se popularno zove “domaći sprej za peglanje”. Sve što treba smućkati su 2 šoljice destilovane vode, jedna kašika alkoholnog sirćeta i jedna kašičica omekšivača za veš. Kada se stvari raspakuju i okače na ofingere, dovoljno je poprskati ih ovim rastvorom i za par minuta nabori će se ispraviti. Mislim da je savet više nego koristan, a može se koristiti i svakodnevno, ne samo na putovanjima.

Iz ugla jedne urbane mame: Ako zaista želite da se odmorite, posetite zlatiborska sela

Da li vam je poznat onaj osećaj kada biste najradije nekome prekinuli vezu, naglo završili sastanak sa klijentom, isključili sve telefone, spakovali par krpica i četkicu za zube i pobegli nekud “Bogu iza nogu”?

Da, i meni.

Onda sigurno znate i onaj osećaj kada pomislite u sebi: Da mi je samo tri dana bekstva od ove gužve, rokova, galame… A onda verovatno sami sebe utešite ubeđenjem da su turistička mesta podjednako bučna i krcata poput tog sa kog ste želeli da pobegnete.

E pa, verujte mi na reč, ja sam pronašla  mesto koje ispunjava sve kriterijume koje sam sebi u tom trenutku postavila.

Bio je to kraj marta i jedan krajnje iscrpljujući četvrtak. Trebalo je ispoštovati zadate rokove, odgovoriti na svaki mejl koji je te sedmice stigao u moje sanduče, otići u školu, pa u vrtić po decu i stići kući na ručak. Koji treba na brzinu pripremiti.

Ukratko, jedan od onih dana kada vam nije ni do čega, ali svejedno, život ide dalje.

Sela sam te večeri na kauč i neraspoloženo uzdahnula. Nisam morala ni da kažem šta mi je. Muž me je pogledao i dobacio: “A šta kažeš na to da ovaj petak spojimo sa vikendom i odemo negde da slušamo zrikavce?”

Nasmejala sam se, samo da bih mu pokazala da ne omalovažavam njegov trud da me oraspoloži. “A gde to, gospodine Svetski Putniče?”, pitala sam, blago ironično. “Ovde.”, rekao je i okrenuo ekran tableta prema meni. Na slici su bile niske, drvene kućice i prelepe zelene padine. Shvatila sam da se nije šalio. Takođe mi je istog trenutka bilo jasno da to nije neizvodljivo, kao što sam ja već unapred presudila.

Već sledećeg dana, sa minimalnim prtljagom, našli smo se u sred one iste slike, ovaj put uživo. Možda pogađate, bili smo na Zlatiboru. Osoblje na recepciji “Vile Borova” nas je uputilo, tako da smo bez problema pronašli taj prelepi predeo. Na nekih 6 km od centra Zlatibora prema Sirogojnu pronašli smo ovu prelepu oazu netaknute prirode. Selo Rudine.

Teško je poverovati da postoji mesto koje na tako volšeban način odoleva duhu modernog doba. Kažu da selo broji tek nekih stotinak meštana, a mnogi od njih, na koje smo nailazili tokom šetnje, bili su vrlo raspoloženi da nam ispričaju ponešto o svom rodnom kraju. Dirljivo je bilo čuti sa koliko ljubavi oni pričaju o svom zavičaju i zamljacima, pogotovo nama, koji dolazimo iz solitera, u kome već godinama živimo pored ljudi kojima ni ime ne bismo znali da nije poštanskih sandučića i interfona na ulazu. Ovim ljudima ta otuđenost nije poznata. Neretko su nas pozivali da budemo njihovi gosti. Da probamo pravi zlatiborski kajmak. I pršutu. I rakiju! I onu toplu, domaću, mirisnu pogaču. Prosto je bilo nemoguće odoleti toj neposrednoj gostoljubivosti.

A kada smo sve isprobali i obišli, odlučili smo da rasprostremo ćebe na jednom nepreglednom pašnjaku. Pogled je bio veličanstven. Padina okupana suncem, širila je prelep miris trave i lekovitog bilja, koje je ovaj put lečilo dušu. Nisam čula zrikavce (nije im ni bilo vreme), ali zato jesam bila očarana milozvučnim cvrkutom ptica. Shvatih da sam ovako zadovoljna i ispunjena bila još kao dete, dok mi je deda objašnjavao kako da razlikujem ptice po načinu pevanja. I da sam u međuvremenu zaboravila kako je lako i lepo osetiti tu istinsku životnu radost. Sve što mi je trebalo jeste taj ponovni, bliski susret sa prirodom. I taj osećaj da nebo iznad sebe vidim i zatvorenih očiju.

U nedelju popodne već smo se pripremali za povratak kući. Malo je reći da sam sa tugom napuštala ovo rajsko mesto. Jedino što me je radovalo je to što sam odatle odlazila prepuna nove, sveže životne energije. Upravo to mi je bilo preko potrebno da na svakodnevnu rutinu u koju sam upala pogledam drugim očima.

Zapravo, poenta ove priče je da sada ova mala bekstva planiramo jako često. Shvatili smo da nam za uživanje i “punjenje baterija” nije potrebna neka egzotična, prekookeanska destinacija. Bar ako vam je temperament sličan mom, a ukoliko ste pročitali ovaj tekst do kraja, verujem da jeste. Nisu vam potrebni posrednici i turističke agencije. Zlatibor je tu, a na prelepom Zlatiboru još lepše selo Rudine. Mesto kom se iznova i iznova vraćam, sada već dragim poznanicima, kad god osetim da mi je svakodnevica postala tmurna i zagušljiva.