U Ršumovom rodnom Ljubišu..

O tome kako je nastao naziv sela Ljubiš, govori jedna legenda o zabranjenoj ljubavi. Prema legendi, dvoje mladih koji su se mnogo voleli, Milan iz Ljubiša i Jelena sa ljubiške Previje, želeli su da se venčaju i uživaju u svojoj ljubavi. Međutim, kako se zlo nikada ne dosađujte, sudbina je učinila da njihova ljubav postane zabranjena.

Jelena je bila iz siromašne porodice i nije imala miraz, dok je Milanov otac bio veoma poznat kovač i najimućniji čovek u selu. On, kao najmoćniji čovek u tom trenutku nije dozvolio njihov brak. Od prevelike tuge, Milan se propio i napustio kovački zanat i zauvek otišao iz sela. Jelena je slomljena zbog zabranjene ljubavi odlučila da se nikada neće udavati, i tako je ostatak života provela sama daleko od svih čuvajući stado ovaca na obližnjim brdima. Zato, kao uspomena na zabranjenu ljubav dvoje mladih, selo je nazvano Ljubiš.

Selo Ljubiš se prostire na 840 metara nadmorske visine, i čini jedno od najlepših mesta koje možete obići na Zlatiboru. Od samog centra Zlatibora udaljen je 25 kilometara i takođe je jedan od većih zlatiborskih sela. Selo je bogato raznim vrstama lekovitog bilja, pečuraka, šumskog voća. Reka koja protiče kroz selo naziva se Ljubišnica i na njoj su izgrađeni ribnjaci.

Znamo da je Mačkat poznat po pršuti, upravo je tako selo Ljubiš čuveno po pastrmki. Ljubiška pastrmka je vrsta kalifornijske pastrmke, koja je proslavila ovo selo. Sam značaj pastrmke za ovo selo se najbolje vidi po tome da se u selu svakog leta održava manifestacija “Dani ljubiške pastrmke”, koja privlači veliki broj posetilaca. Tradicionalni način pripreme i poseban ukus ove pastrmke, predstavlja vrhunski kulinarski doživljaj.

Pored velikih vojskovođa, ratnika i akademika, Ljubiš je takođe rodno mesto našeg poznatog pesnika Ljubivoja Ršumovića, koji ga je opisivao u svojim stihovima. Ršumović je rođen u Ljubišu 3. jula 1939. godine. Tu se školovao, zatim u Čajetini, Užicu i Beogradu. Još kao osnovac je počeo sa pisanjem u Ljubišu. Tako da ovo selo ima bogatu istoriju i zaista ima čime da se pohvali.

Zbog ogromne površine koja je prekrivena borovom šumom, ovo selo je poznato i kao carstvo crnog bora. Koliko su Ljubišani ponosni na svoje crne borove, najbolje se može videti iz stihova popularnog Ršuma:

„Za sve svetsko zlato,

(Ko bre zlato šiša!)

ne bih dao borove

iz rodnog Ljubiša“

Sopotnica, najlepši vodopadi u Srbiji

Selo Sopotnica kao i istoimena reka, smešteni su na jugozapadu Srbije, 20 kilometara od Prijepolja. Na prvi pogled malo selo, ali privlači pažnju sve većeg broja ljudi. Neverovatni slapovi reke Sopotnice su glavna atrakcija ovog kraja, i čine da se seoski turizam sve više razvija. Takva voda kojom je ovaj kraj izuzetno bogat, pogodna je za pravljenje mlinova koji i obeležavaju ovo mesto. Selo se nalazi na padinama planine Jadovnik, između reke Mileševke i Lima.

Selo Sopotnica je udaljeno od Beograda oko 300 kilometara. Do ovog planinskog sela se stiže makadamskim putem koji se probija kroz bogate bukove i hrastove šume, na visini od preko 1000 metara.

Sopotnica je bogata vodom tokom cele godine i bez sumnje stvara najlepše vodopade u Srbiji. Sopotnica i njeni vodopadi i slapovi su proglašeni zaštićenim prirodnim dobrom od izuzetnog značaja od strane Vlade Republike Srbije u Decembru 2005. Godine.

Sopotnica sa više stalnih i povremenih vrela formira tokove. Ti tokovi se najpre spajaju, zatim razdvajaju i formiraju seriju vodopada. Postoji mnogo kaskada i slapova koji ovu reku čine zaista jedinstvenom. Najveći vodopad je 25 metara.

Preko leta se u ovom selu organizuju planinarski kampovi. Mesto je idealno za održavanje ekstremnih sportova, planinskog biciklizma, penjanja, raftinga, planinarenja, ali takođe i za laganu šetnju, lov i ribolov.

Do najveće atrakcije u selu, vodopada, se ne može doći kolima. Zato se trebate naoružati udobnom obućom i spremiti za pešačenje. Na putu do vodopada naići ćete na stare vodenice i valjarice. One su nekada bile veoma dragocene za meštane ovog kraja. U njima se mlelo žito, valjalo sukno, što je bila glavna delatnost u selu. Neke od njih su obnovljenje i sada čine muzeje koji imaju autentičnu unutrašnjost – spoj kamena i drveta, ognjište, starih alata ii kamenih mlinova.

Huk vode je toliko glasan da sve nadjačava. Kroz neprohodne terene i živopisne okoline, stiže se i do manjih slapova. Harmoniji ambijenta doprinosi obilje mahovina i stena. Najčešće ljudi obilaze veliki vodopad i idu uz njega. Voda je čista i pitka, takođe, i veoma hladna.

Postoji legenda, prema kojoj su se prvi stanovnici u ovom selu doselili sa bezvodne Pešteri, ali je vrelo pokraj koga su se smestili ubrzo presušilo. Razočarani zbog zle sudbine koja ih je pratila, rešili su da idu dalje u potrazi za vodom. Poslednje noći pred selidbu, javio im se neki čudesan glas ispod Jadovnika i upitao ih: “Birajte ljudi šta da vam poklonim, vodu ili sreću”? Seljaci su u glas povikali: “Vodu, vodu nam podari, a sreću ćemo ako bog da, sami stvarati”. Tako je, bar prema legendi potekla voda na sve strane.

Reka smaragdne boje

Kako dolazi sa netaknutih planinskih krajeva, reka Drina je izuzetno čista, a nijanse njenih boja se menjaju od zelene, potpuno providne do azurno plave. Visoka koncentracija rastvorenog krečnjaka dovodi do toga da vode Drine imaju karakterističnu zelenu boju. Ovo je jedna od retkih reka na svetu koje se mogu pohvaliti ovom prelepom bojom i čistoćom vode. Zato se zbog te svoje specifične boje Drina nekada zvala Zelenika ili Zelenka.

Drina nastaje spajanjem reke Tare i Pive u centralnim Dinaridima. Pripada crnomorskom slivu i duga je 346 kilometara. Njen sliv se prostire na površini od 20 000 kvadratnih kilometara. Jaka erozija u krečnjačkim masivima proizvela je gotovo neprohodne duboke i uske kanjone. Iz tog razloga u gornjem toku reke ne postoji mnogo naselja. Tek sa izgradnjom pruge Beograd-Bar saobraćajno su povezana naselja iz doline Pive i Tare.

Po svom geografskom položaju, Drina zauzima centralno mesto zapadnog dela Balkanskog poluostrva. Najvažnija pritoka Drine je reka Lim. Lim je desna pritoka Drine, izvire na Prokletijama. Ona daje 113 kubnih metara vode po sekundi. Sliv reke Drine čini bogatstvo i raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta. Predeli u slivu Drine spadaju u najlepše delove Balkanskog poluostrva. Možda je najlepši deo toka ispod planine Tare.

U planinskim predelima kroz klisure i kanjone Drina je snažna i neukrotiva dok je potpuno pitoma niže od Ljubovije gde se pretvara u ravničarsku reku. U prošlosti kada je umro rimski car Teodosije, 395. godine, Drina je bila granica između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, a danas je linija razdvajanja Srbije i Bosne i Hercegovine. Na njoj je u Višegradu, veliki vezir Mehmed paša Sokolović, koji je poreklom Srbin, podigao poznati most, po kome je nastao roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija. Ova moćna reka je ukroćena izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac.

Jedna od najvećih atrakcija na Drini jeste kućica na Drini. Prva kućica je sagrađena još 1969. godine, i od tada se neprestano i uporno bori protiv moćne reke kako bi se održala na steni i samim tim ostala simbol Bajine Bašte i celog kraja uopšte. Drina je više puta odnosila ovu kućicu. Nekoliko puta je ta ista kućica i vraćana na svoje mesto, a u slučajevima kada bi je voda definitivno odnela, bila bi sagrađena nova. Još lepša i još veća. Drina je 01.12.2010. godine ponovo odnela kućicu, međutim u proleće 2011. na steni je izgrađena nova, koja je peta po redu.

Ova predivna kućica koja se ponosno održava na steni je nominovana za jedno od sedam građevinskih čuda Srbije. Pored ove predivne kućice koja privlači pažnju turista, mnogi dolaze zbog Drinske regate. Na mnoćnoj reci Drini se svake godine održava Drinska regata, kako bi se sačuvala uspomena na splavare koji su krajem 19. veka i početkom 20. veka svakodnevno savladavali talase nemirne reke. Ljudi se zabavljaju, uživaju, i odmaraju u prelepim predelima koji okružuju reku Drinu.

Zlatibor iz ugla pesnika

Kako bi se zaista mogla iskazati ljubav prema domovini, mestu, osobi, a da se to ne pretvori u stihove?

Kada čovek zavoli svoju okolinu i svakodnevno je očaran njenim lepotama, reči se pretoče u stihove. I to onda izgleda upravo ovako kako su ovi pesnici iskazali svoje emocije kroz prelepe stihove.

Pored opisa divnih palninskih predela Zlatibora, stihovi će vas odvesti u život jednog mladog zaljubljenog para i dočarati kako se ljubav na Zlatiboru iskazivala najlepšim rečima.

Pesnici su na ovaj način najbolje opisali samu planinu i život u njoj.

 

Drag predeo moje domovine

Jedan meni drag predeo domovine ove, Zlatibor se zove.
Tara mu dođe nekakva kuma,
na Zlatiboru ima dosta šuma.

U jednoj sam šumi slušao kako potočić žubori,
i kako ptice veselo poju u gori.
Pa to ti je prava milina,
kada je pod tobom Zlatibor planina.

Tornik, Gradina, Čigota,
pa to je divota.
Kad dođeš na Zlatibor planinu,
ti poseti onda Čajetinu.
Ako te sretne neki lovac
reći će ti :”Poseti Čavlovac”.

Stada ovaca i krava krda,
po Zlatiboru je mnogo pašnjaka i brda.
Potočić, reka, šuma, bor,
to je brate Zlatibor.

Dobrosav Obradović

Zlatiborska ljubav

Što je ona moja Lena iz Zlatiborskih dolova,
pred njom bi se zastidela i boginja.
Rumena kao jabuka, ko sunce na zapadu,
ko u jesen gloginja, zbog nje ostah bez njiva, kola i volova.

Zbog nje ja gubim dane, pijem, padam s nogu.
A noćima ko lud lutam livadama i šumom.
Zbog nje se ja zavadih sa ocem, komšijom i kumom.
Ali šta vredi ja drukče ne mogu.

Nisam zbog nje samo poludeo ja.
Ej, znam ih koji su od mene luđi.
Ali oni za nju ostaše tuđi,
samo meni htede sebe da da.

Ih, kada pođe moja Lena,
zamiriše ko sva zlatiborska sena.
A bedra…bedra joj drhte ko nabrekla vena.

Ta moja Lena – boga joj njena.

Kad veče na šume spusti meko čelo,
a ja kroz šljivak pravo mojoj Leni.
A kako i ne bi kada smo zaljubljeni,
o tome već dugo priča celo selo.
Noć. Nas dvoje. Ptice, Mesec i zvezde sjaje.
A ona miriše ko dunja, ko duboka šuma..

Pa recite mi kako da ne ostanem bez uma,
to je doba kada se cela mladost daje.

Tu celu noć pokloni mi Lena.
Celu noć sam međ’ zvezdama bio
i sa njene kose kapi rose pio..
Ej, celu noć u plastu zlatiborskog sena.

Opet ću da se napijem moga mi života,
i raširenih ruku da poletim gore.
Ko god hoće neka kosi, kopa, ore..
i sve bez traga neka ide, more.
A ja? Pa ja odoh Leni, zar je to sramota,
i vratiti se neću opet prije zore.

Mihailo Ćupović

Mihailo Ćupović je bio poznati zlatiborski pesnik. Rođen je u Mokroj Gori 13. septembra 1934. godine. Živeo je i rado je u Čajetini. Njegove su pesme prevođene i komponovane. Takođe, dobitnik je mnogih priznanja, među kojima je nagrada “Pjesnici Republici”. Bio je omiljen na svom rodnom Zlatiboru, i često je proglašavan najvećim zavičajnim pesnikom. Uvek je bio dobro raspoložen, skroman i nasmejan. Voleo je ljude, a najviše decu, kojoj je posvetio veći deo svojih pesma.

Dobrosav Obradović je rodom iz Čajetine. Bio je radoznao i nadaren, kreativan i slobodan. U drugom razredu je objavljena zbirka pesma i ilustracija “Pesme o životinjama”. Zatim su se nizale nove zbirke.

Samo iz iskrene ljubavi prema domovini mogu nastati ovako divni stihovi. A zar Zlatibor nije lako voleti? Koji je vama najdraži predeo na Zlatiboru?

Razvoj moderne hidrotehnike – Miladin Pećinar

Miladin Pećinar je rođen 17. marta 1893. godine u zlatiborskom selu Ljubišu, u seoskoj porodici. Roditelji su mu bili zemljoradnici. Kada je 1900. godine otvorena osnovna škola u selu Ljubišu, Pećinar je bio u prvoj generaciji i bio je među boljim đacima. U jesen 1904. godine upisao se u gimnaziju u Užicu, gde se školovao sa još dve sestre. Pred kraj gimnazijskog školovanja, posle pogibije oca, pretežno se sam izdržavao spremajući druge đake, i pored toga je još pomagao svojim sestrama. Maturirao je juna 1912. godine, i sa još dvojicom svojih drugova je bio oslobođen usmenih ispita.

Nakon završetka gimnazije upisao se na Građevinski odsek Tehničkog fakluteta. Njegovo školovanje su prekinuli ratovi. Prvi svetski rat u kojem je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara Skopske đačke čete. Na Solunskom frontu 1917. godine je bio teško ranjen gde je posle rata unapređen u čin rezervnog pešadijskog majora i kao takav je preuzet u JNA posle Drugog svetskog rata.

Svoje studije je nastavio nakon završetka rata, prvo na Primenjenoj školi za građevinske inženjere u Rimu, a zatim na Građevinskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu. Studije je završio krajem decembra 1921. godine i time je stekao zvanje građevinskog inženjera.

Po diplomiranju, prvih nekoliko godina radio je u Ministarstvu građevina u Generalnoj direkciji voda. Po želji Ministarstva prelazi u Društvo za građenje železnica i pristaništa, koje je trebalo da izgradi prugu Beograd-Bar. Tu ostaje samo dve godine, jer je shvatio da je u tadašnjim uslovima nerazvijene i ratom opustošene zemlje to bilo neizvodljivo. Tada polaže stručni ispit i, kao ovlašćeni inženjer, 1925. godine osniva svoj biro za projektovanje građevina na vodi. Biro je vodio skoro 20 godina, sve do 31. decembra 1944. godine.

U to vreme dok je vodio biro, nekoliko godina je bio potpredsednik Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekti. Izabran je za redovnog profesora 1951. godine na Katedri za hidrotehniku na istom fakultetu, i tu je radio sve do penzionisanja 1963. godine.

Takođe, izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1963. godine. Pećinar je umro 5. juna 1973. godine u Beogradu, a po svojoj želji je sahranjen u rodnom selu Ljubišu na Zlatiboru. Njegovi naučni i stručni radovi pokrivaju skoro sve grane i naučne discipline hidrotehnike. U svakoj od tih disciplina dao je vrlo vredna i značajna ostvarenja, u kojima je, pored najvišeg inženjerskog kvaliteta, ispoljio inventivnost, studiozan karakter i duh naučnog stvaralaštva. Kao profesor na Građevinskom fakultetu u Beogradu, svoje znanje i bogato iskustvo je nesebično prenosio svojim studentima.

Akademik Miladin M. Pećinar bio je više nego uman inženjer. Njegov uspeh u stvaranju hidrotehničkih objekata kao delo inženjera, a posebno stručnih kadrova kao delo nastavnika, i kao savetnika u ustanovama, doneli su našoj zemlji značajne rezultate. Svakako je u Srbiji, a delom u celoj bivšoj Jugoslaviji, najzasluženija ličnost za razvoj moderne hidrotehnike kod nas.