Beli bor

Beli bor je četinarska vrsta koja pripada porodici Pinaceae. To je zimzeleno drvo koje može da naraste i do 40 metara visine, a širina stabla do 1 metar. Beli bor dostiže starost i do 200 godina. Rasprostranjen je na području većeg dela Evrope i severne Azije. U našoj zemlji raste u plnaninskim oblastima na hladnijim površinama severne i zapadne Srbije iznad 900 metara. Na planini Zlatibor, Maljen, Povlen, Tari, Mokroj gori, Prokletijama i Murtenici.

Ovo drvo podnosi čak surovu klimu krajnjeg severa, sa vrlo jakim mrazevima i suvom kontinentalnom klimom južnih predela. Podnosi rast na suvom zemljištu, ali isto tako i na veoma vlažnom.

Beli bor je važna vrsta u pošumljavanju ogolelih peskovitih površina. Brzo raste i njegovo drvo je dobrog kvaliteta i ima raznovrsnu primenu.

Koren je snažan sa izraženom žilom koja prodire duboko u zemlju i grana se u brojne bočne korene. Dok je drvo mlado, kora je tanka i crvenkasta, a kako drvo stari postaje sivo-smeđa, debela i ljušti se u komadima. Pupoljci su jajasti, zaobljeni, prekriveni ljuskama.

Mladi izdanci i iglice se sakupljaju u rano proleće, jer tada sadrže jako visoku koncentraciju vitamina C. Od njih se pravi čaj ili kućni sirup za lečenje disajnih organa. Dobar je kod kašljanja, bronhitisa, promuklosti.

Od iglica se destilacijom, vodenom parom dobija eterično ulje koje je bogato monoterpenima. Korisno je kod reumatskih problema.

Poznate su mnoge podvrste belog bora, od kojih je najzanimljiviji zlatni bor sa mladim četinama zlatnožute boje. Ova podvrsta čije je naučno ime Pinus silvestris Variegata Zlatiborica raste na Zlatiboru i predstavlja zaštitni znak planine. Čak se i ime Zlatibora vezuje za zlatni bor. Naime, Zlatibor je u prošlosti (delimično i sada) bio veoma bogat borovim šumama. Šume crnog i belog bora bile su veliko bogatstvo ovog kraja. Koristili su ih kao građevinski materijal za kuće i druge objekte: zgrade, ambare, košare, torove, ograde oko kuća i imanja. Od borova se proizvodio veoma dragoceni katran koji se izvozio u mnoge krajeve.

Tu je i borov luč koji je u prošlosti služio za osvetljavanje prostorija u kojima su ljudi živeli a koji su Zlatiborci prodavali po celoj Srbiji. Znači, od bora se moglo živeti. Bio je zlata vredan, zaista zlatan bor. To je mogao biti razlog za ime ove planine. Ali nije ovde samo u pitanju velika ekonomska vrednost bora, upotrebna i tržišna, ovaj bor ima crvenkastožutu ili žutu, zlatastu boju kore, žuto stablo. Dakle i izgled bora mogao je biti razlog za ime.

U medicinske svrhe od belog bora koriste se katran, iglice i pupoljci, etarsko ulje dobijeno iz iglica i pupoljaka, kao i prečišćeno terpentinsko ulje.

Katran dobijen iz belog bora ima primenu u dermatologiji i veterinarskoj medicini. Koristi se protiv upala, za jačanje kože, protiv šugavosti – spolja u obliku lekovitih masti. Iglice i pupoljci belog bora koriste se kod povišenog krvnog pritiska, prehlade, kašlja, bronhitisa, promrzlina, zapaljenja sluzokože usta i ždrela, kao i protiv mišićnog bola. Primenjuju se u obliku čajnih mešavina, sirupa i tinktura za unutrašnju upotrebu, odnosno alkoholnog ili uljanog ekstrakta za spoljašnju upotrebu – obično kao kupka.

Rodno mesto rakije Šljivovice

Selo čiji meštani od 1868. godine proizvode domaću ljutu rakiju šljivovicu čiji su kvalitet i ukus doveli do savršenstva, je mesto po kome je već sada srpski brend i dobio ime, Šljivovica. Naime, ovde se uz rakiju šljivovicu započinje dan, veseli i nazdravlja. Ona predstavlja sastavni deo svakodnevnice meštana i način da se gosti dočekaju kako dolikuje.

Selo Šljivovica se nalazi na magistralnom putu prema Mokroj Gori, na 15 km od centra Zlatibora. U Selu Šljivovica se nalazi umetnička Galerija “Tijanića vodenica”, a u maju se tradicionalno održava Sajam domaće rakije šljivovice i drugih proizvoda od voća. Veoma napredno seosko domaćinstvo je smešteno na prekrasnoj visoravni Lokva, na nadmorskoj visini od 900 metara. Domaćini se bave poljoprivredom i otkupom gljiva, a gostima služe isključivo domaće proizvode, koje samostalno proizvode.

Postoje zapisi po kojima je početkom prošlog veka u Šljivovici živelo 33 porodice i bilo oko 235 kuća. Sudeći po ovim istorijskim činjenicama, može se zaključiti da je još pre 150 godina ovo zlatiborsko selo bilo bogato dobrim domaćinima i stablima šljiva, koja su brojala i do 30 000. Otuda je i potekla kvalitetna domaća rakija, šljivovica koja se prvi put u zapisima, kao značajan proizvod iz ovih krajeva, spominje još davne 1868. godine.

Recept za opojni miris i raskošnu aromu rakije, stanovnici istoimenog sela pažljivo čuvaju. Na taj način se autentična receptura zadržava u porodici, a tradicionalni način proizvodnje neguje i prenosi “sa kolena na koleno”. Zbog toga se Šljivovica naziva i rodnim mestom dobre rakije među čijim zlatastim padinama, livadama i proplancima, raste na hiljade stabala kvalitetne šljive.

Sudeći po pričama onih koji su proizvodnju ovog pića doveli do savršenstva, za dobru šljivu je važno da raste na kvalitetnoj zemlji. A u selu Šljivovica, toga svakako ne manjka. Tlo je ovde zdravo i bogato, pa domaćini sa ovih prostora garantuju za svaki litar domaće šljivovice.

Pored plodne i bogate zemlje koju krase nepregledni šljivici, rakija iz ovog sela čuvena je i po specifičnom načinu proizvodnje. U Šljivovici je majstori za tradicionalno srpsko piće čuvaju u specijalnim buradima od hrastovog i bagremovog drveta, od kojih šljivovica povuče toplu zlatkastu boju. A ni sam proces proizvodnje nije jednostavan.

Rakija po recepturi iz sela Šljivovice zvanično je zaštitila svoje geografsko poreklo evropskim sertifikatom, tako da niko u svetu ne može da koristi ovaj naziv. Sajam domaće rakije u Šjivovici se od 2008. godine tradicionalno održava kao turističko-kulturna manifestacija.

Ako niste ljubitelj srpskog brenda šljivovice, zasigurno će vam se svideti njegovo rodno mesto. A ukoliko volite kvalitetnu rakiju, ovo mesto je kao stvoreno za vas. Spremite se za sajam domaće rakije i uživajte u manifestaciji i okruženju. Ne zaboravite da nam napišete u komentaru vaše doživljaje i preporuke.

Na Mokroj Gori “Ćira” svira

Avantura starim parnim vozom će vas odvesti kroz stenovite tesnace i visoke useke između Šargana i Mokre Gore, trasom na kojoj pruga pravi neobičnu putanju u vidu broja 8. Ona u obliku broja osam seče strme i stenovite predele i prolazi kroz 22 tunela i više od desetak mostova, tako da putnici u prvi mah i ne shvate da su prošli čitavu neobičnu vijugavu putanju od Mokre Gore do Šargana.

Deo uzane pruge koja je nekada preko brda, mostova i nepristupačnih predela neopisive lepote, spajala Evropu sa Jadranskim morem, danas je jedinstvena turističko-muzejska železnica. Nepunih pedeset godina se kroz ove brdovite krajolike i planinske useke probijao čuveni „Ćira“, ostavljajući za sobom miris dima i prepoznatljiv „ćihu, ćihu, ćihuhu“ zvuk.

Napredak tehnologija i modernizacija železnica učinile su da ovaj legendarni voz koji je saobraćao od Beograda, do Dubrovnika i Zelenike, postane deo istorije i slatka uspomena onih koji su imali priliku da sa njim putuju.
Iako prugom koja ocrtava savršenu osmicu više ne krstari „Ćira“, zvuk parne lokomotive i miris dima i dalje ispunjavaju čist planinski vazduh. Glavni „krivac“ za to je voz „Nostalgija“, koji tri puta dnevno prevozi radoznale putnike od Mokre Gore do stanice Šargan Vitasi. Tako se veseli žamor uzbuđenih putnika ponovo širi vagonima čije klaparanje odjekuje mirnim brdskim predelima.
Na stanicama na kojima ovaj turistički voz pauzira, od gordosti zelenih borova i predivnih vidikovaca zastaje dah, dok se sa brda šumeći spuštaju vodopadi.

Duboko u šumama izviru lekovite vode, a najpoznatiji izvor zove se “Bele vode”. Za njegovu čudotvornu vodu kažu da leči očne bolesti, pa zbog toga mnogi posetioci Mokre Gore ovde dolaze kako bi osvežili svoje oči.

Mokra Gora u svojoj bujnoj prirodi spaja duh prohujalih vremena i modernog doba: staru prugu “Šargansku osmicu”, i etno selo “Drvengrad” Emira Kusturice.

Strmi, uzbudljivi reljef obrastao gustim borovim šumama između Tare i Zlatibora nekada je bio poznat kao Markovo polje, mesto gde je srpski vitez i junak epske poezije Marko Kraljević po predanju prebacivao topuze sa jednog brda na drugo. Ipak, Mokra Gora je danas poznatija po svojim turističkim atrakcijama i impresivnoj prirodi uokvirenoj dolinama i klisurama Belog i Crnog Rzava i Kamiške reke.

Poznati režiser Emir Kusturica izgradio je prelepo etno selo Drvengrad između dve srpske planine u koje svake godine, na festival Kustendorf, dovodi poznata svetska imena. Etno selo Drvengrad izgrađeno je za potrebe snimanja filma “Život je čudo”. U svetu je poznato i kao “Kustendorf“, prelepa u parku prirode, Mokra Gora, u kome živi svega 605 stanovnika, u opštini Užice.

Oživljavanjem starih kuća, prenetih iz okolnih mesta, arhitekta i tvorac ideje o savršenom životu van svakodnevnice, Emir Kusturica je napravio grad. Mećavnik je prostor za koga se na prvi pogled pomisli da je ušuškan po terenu stotinama godina i da je svaka kuća čvrstom rukom starih neimara, godinama birala svoju idealnu poziciju. Ulicama Mećavnika je uzbudljivo šetati u bilo koje doba godine, jer svako pruža drugačije zadovoljstvo i različit pogled na prethodno sećanje. Ulice nose imena velikih umetnika, sportista i svih onih koji su svojom idejom ostavili ili ostavljaju trag u istoriji čovečanstva.

Ovo je avantura i za najmlađe ali i za one starije. Sve što ćete u tom trenutku poželeti, dok se vozite starim vozom, jeste da udišete svež vazduh i odmarate pogled koji se gubi daleko u proplanke. Šta čekate, avantura zove!