Rodno mesto rakije Šljivovice

Selo čiji meštani od 1868. godine proizvode domaću ljutu rakiju šljivovicu čiji su kvalitet i ukus doveli do savršenstva, je mesto po kome je već sada srpski brend i dobio ime, Šljivovica. Naime, ovde se uz rakiju šljivovicu započinje dan, veseli i nazdravlja. Ona predstavlja sastavni deo svakodnevnice meštana i način da se gosti dočekaju kako dolikuje.

Selo Šljivovica se nalazi na magistralnom putu prema Mokroj Gori, na 15 km od centra Zlatibora. U Selu Šljivovica se nalazi umetnička Galerija “Tijanića vodenica”, a u maju se tradicionalno održava Sajam domaće rakije šljivovice i drugih proizvoda od voća. Veoma napredno seosko domaćinstvo je smešteno na prekrasnoj visoravni Lokva, na nadmorskoj visini od 900 metara. Domaćini se bave poljoprivredom i otkupom gljiva, a gostima služe isključivo domaće proizvode, koje samostalno proizvode.

Postoje zapisi po kojima je početkom prošlog veka u Šljivovici živelo 33 porodice i bilo oko 235 kuća. Sudeći po ovim istorijskim činjenicama, može se zaključiti da je još pre 150 godina ovo zlatiborsko selo bilo bogato dobrim domaćinima i stablima šljiva, koja su brojala i do 30 000. Otuda je i potekla kvalitetna domaća rakija, šljivovica koja se prvi put u zapisima, kao značajan proizvod iz ovih krajeva, spominje još davne 1868. godine.

Recept za opojni miris i raskošnu aromu rakije, stanovnici istoimenog sela pažljivo čuvaju. Na taj način se autentična receptura zadržava u porodici, a tradicionalni način proizvodnje neguje i prenosi “sa kolena na koleno”. Zbog toga se Šljivovica naziva i rodnim mestom dobre rakije među čijim zlatastim padinama, livadama i proplancima, raste na hiljade stabala kvalitetne šljive.

Sudeći po pričama onih koji su proizvodnju ovog pića doveli do savršenstva, za dobru šljivu je važno da raste na kvalitetnoj zemlji. A u selu Šljivovica, toga svakako ne manjka. Tlo je ovde zdravo i bogato, pa domaćini sa ovih prostora garantuju za svaki litar domaće šljivovice.

Pored plodne i bogate zemlje koju krase nepregledni šljivici, rakija iz ovog sela čuvena je i po specifičnom načinu proizvodnje. U Šljivovici je majstori za tradicionalno srpsko piće čuvaju u specijalnim buradima od hrastovog i bagremovog drveta, od kojih šljivovica povuče toplu zlatkastu boju. A ni sam proces proizvodnje nije jednostavan.

Rakija po recepturi iz sela Šljivovice zvanično je zaštitila svoje geografsko poreklo evropskim sertifikatom, tako da niko u svetu ne može da koristi ovaj naziv. Sajam domaće rakije u Šjivovici se od 2008. godine tradicionalno održava kao turističko-kulturna manifestacija.

Ako niste ljubitelj srpskog brenda šljivovice, zasigurno će vam se svideti njegovo rodno mesto. A ukoliko volite kvalitetnu rakiju, ovo mesto je kao stvoreno za vas. Spremite se za sajam domaće rakije i uživajte u manifestaciji i okruženju. Ne zaboravite da nam napišete u komentaru vaše doživljaje i preporuke.

Stari grad u Užicu

U dolini reke Đetinje, okružen magičnom lepotom planina Tare i Zlatibora, nalazi se centar nekadašnje Užičke republike i jedan od osam Titovih gradova, Užice. Pored mesta sa dugačkom i burnom istorijom većina putnika namernika prođe, ali se retko ko zadrži. Evo šta se dogodi kada odlučite da u Užicu provedete jedan dan.

Kada se danas iz Užica glavnim putem krene prema Zlatiboru, sa desne strane, na vrhu stenovitog grebena, gotovo nadohvat ruke, naziru se ostaci nekada moćne tvrđave. Kameni tragovi su obrasli sitnim rastinjem i teško je radoznalom posetiocu opisati kakav je tu, nekada davno bio grad.

Utvrđenje je podignuto na visokom, relativno nepristupačnom grebenu koje sa tri strane okružuje reka Đetinja. Prilaz gradu bio je moguć samo sa severa, iz utvrđenja se mogla nadzirati i braniti saobraćajnica koja je povezivala Bosnu sa Srbijom. Položaj grada vekovima je izazivao divljenje putnika i namernika koji su prolazili pokraj njegovih bedema.

Tvrđava u Užicu je u uslovima ratovanja bila gotovo neosvojiva. Čine je tri visinski različita dela, citadela na vrhu sa glavnom kulom, Srednji grad i Donji grad sa Vodenom kulom. Ovakav odbrambeni sistem bio je povezan bedemima i kulama. Od srednjeg dela grada spuštaju se dva bedema, do najjužnijeg dela strme litice na obali reke Đetinje, gde se nalazila Vodena kula, koja je u vreme opsada, omogućavala bezbedno snabdevanje grada vodom. U širem smislu, ona predstavlja jedinstvenu konstrukciju na našem području. Bila je polukružne osnove, visoka 25 metara i podeljena na osam etaža međuspratnom drvenom konstrukcijom.

Prvi pouzdani istorijski izvori o užičkoj tvrđavi potiču iz sredine 14. veka. Tada je bila u posedu vlastelinske porodice Vojinović, a od 1366. do 1373. godine pripadala je Nikoli Altomanoviću. Dubrovački istoričar Mavro Orbini pominje Užice opisujući događaje koji se tiču sukoba kneza Lazara i kralja Tvrtka sa Nikolom Altomanovićem, koji je tada uhvaćen, zarobljen i oslepljen u tvrđavi, leta 1373. godine.

Zahvaljujući arheološkim istraživanjima, delimičnom rekonstrukcijom i konzervacijom Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva i Narodnog muzeja iz Užica od 1973. do 1984. godine, zaustavljeno je obrušavanje i nestajanje grada koje je trajalo više od jednog veka.

Danas su od utvrde ostali ostaci bedema, kula i zgrada u visini od oko jedan metar, na koliko su svedeni razaranjem 1863. godine, ali se i pored toga može naslutiti nekadašnji izgled utvrde. Ona je danas jedna od turističkih atrakcija grada na Đetinji, u kojoj se tokom letnjih meseci ponekad postavi improvizovano pozorište u kome se tokom večeri pod mesečinom i reflektorima izvode predstave i jedno od omiljenih izletišta Užičana.

Još jedno značajno mesto je i složena arhitektonsko-muzeološka celina, poznatija kao spomen kompleks Kadinjača, koja je i danas svedok o 29. novembru 1941. godine. Naime, toga dana su borci radničkog bataljona hrabro stradali u bici na Kadinjači. Njihov heroizam ovekovečen je grandioznim spomenikom koji je 1979. godine otvorio Josip Broz Tito.

Zanimljiva istorija je ostala iza obrušenih zidova ove, nekada moćne tvrđave. Kada vas put navede u blizini Užica, nemojte ga zaobići. Znamenitostima nikad kraja, kao ni lepotama prirode koja ih okružuje.

Slatka, mala, vazdušna banja Kremna

Šta razlikuje vazdušne banje od ostalih banja, i zašto je dobro posetiti baš ova lekovita mesta?

Vazdušne banje smeštene su u prirodno čistim ambijentima gde je vazduh izuzetno blagotvoran po respiratorne organe. Vazdušne banje predstavljaju prave ekološke oaze. Ove banje odlikuje visoka koncetracija jona i ozona u vazduhu, kao i odsustvo bilo kakvih vazdušnih zagađivača.

Zbog blagih leta i zima, i izuzetnih lekovitih svojstava, boravak u vazdušnim banjama Srbije je, kako mnogi vole da kažu, „preporod za duh i telo“. Naime, uživanje i odmor na mestima koja su okružena netaknutom prirodom zadivljujuće lepote, ne samo što povoljno utiče na zdravlje, već i leči gotovo sve vrste bolesti respiratornih organa.

Kremna, slatka mala vazdušna banja, nazvana je tako još početkom 20. veka, zbog svoje idealne nadmorske visine od 800 metara. Klima, uvek na udaru morskih i kontinentalnih vetrova, ovo je seoce koje sa svojim predivnim cvetnim livadama i planinskim vrhovima obraslim gustim četinarskim šumama, razdvaja dve najlepše planine Zapadne Srbije – Taru i Zlatibor. Upravo zbog svojih prirodnih lepota, blizine Tare, Zlatibora i Mokre gore, ali i onoga za šta nismo sigurni da li je mit ili stvarnost, Kremna je postala jedna od najpopularnijih turističkih destinacija ovog kraja.

Jedna od atrakcija Kremana, kao i celog okruga jeste čuvena Šarganska osmica. Ipak, ono po čemu je Kremna specifična, prepoznatljiva, poznata i čuvena, jesu zapravo njeni domaćini Kremanci i nadaleko čuveni preci. Zna se da su Kremna imala poseban značaj za Srbe još u vreme Nemanjića, koji su tu imali svoje letnjikovce za svoju vlastelu i sebe, pa je Kremna tada, a i kasnije za vreme vladavine Istanbulskog carstva bila jedina priznata vazdušna banja u Zapadnoj Srbiji.

Legenda kaže da je cela Kremanska kotlina nastala u drevnoj fazi nastanka Zemlje, prilikom jednog njenog sudara sa drugim nebeskim telom. A ono što kaže savremena nauka jeste da kremanske stene sadrže veoma neobičan sastav, neku vrstu poludragog kamenja, a koje se, kako kažu Kremanci “tajno” ispituje u svetskim laboratorijama. Kao prilog istinitosti ovih tvrdnji, može se reći da Kremanci zaista dugo žive, i ne samo Kremanci, već i uglavnom svi stanovnici Tare, Mokre Gore i Zlatibora, kao i da su svi oni vitalni i u poznim godinama. Upravo zbog tog kamena nastao je i naziv ovog malog planinskog mesta.

Ovo selo je takođe poznato po Kremanskim proročanstivma porodice Tarabić. Postoje napisane knjige o ovim proročanstvima, gde mnogi smatraju de je to zapravo bila manipulacija smišljena za tadašnje političke svrhe. Zapravo, priča se da je potreba za nastankom proročanstava bila ta da se opravda razvod između kralja Milana Obrenovića i kraljice Natalije.

Po pričama, Tarabići su predvideli nastanak televizije, telefona, telegrafa kao i smene na srpskom prestolu, propast Obrenovića i njihov povratak u zemlju. Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti bio je Miloš Tarabić. Ova porodica Tarabić je imala veliki ugled među narodom, dok su ih se mnogi i plašili.

Ova predanja postoje dugo, da li u njih želite da verujete ili ne, ostaje na vama da odlučite, ali, pre svega poseta ovoj vazdušnoj banji jeste pravo osveženje za vaš organizam a onda možete posetiti znamenitosti i slušati priče koje se prepričavaju o kremanskim proročanstvima. Uputite se i saznajte zašto je Kremna baš toliko zanimljiva mnogim turistima! Pišite nam o vašim utiscima ovog sela.

Prirodna lepota nije miljama daleko, Sirogojno

Selo Sirogojno nalazi se na 26 kilometara od turističkog centra Zlatibora. U njemu je jedini muzej na otvorenom u Srbiji, pod nazivom “Staro selo”. Rаdovi nа formirаnju ovog muzejа počeli su 1979. godine. Nа lokаciji od pet hektаrа, pored crkve Svetog Petrа i Pаvlа, prevučene su iz svih delovа Zlаtiborа stаre brvnаre, kаko bi se ovde prezentovаle i čuvаle.

Muzej čine dve celine. Prvu predstavlja skup kuća koje su sačuvale svoj prvobitni izgled i namenu, i one čine stalnu muzejsku postavku, formiranu u dve zlatiborske okućnice. Drugu celinu čine kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled, ali namena im je promenjena, one su prilagođene turističkim potrebama. U taj deo spadaju dvorana, prodavnica suvenira, krčma, apartmanske zgrade.

Način života u ovim kućama je bio specifičan, razlog tome jeste jer se živelo u zadrugama. One su brojale i do 50 članova. Kuće su četvrtastog oblika, zidovi su od naslaganih brvana. Kuće su bile pokrivene kamenim pločama ili slamom. Za zlatiborsku okućnicu karakterističan je veliki broj manjih objekata. Svi ti objekti su bili raspoređeni oko glavne kuće.

Centrаlno mesto kuće zаuzimаlo je ognjište, u njemu je vаtrа uvek gorelа, i nа njemu se pripremаlа hrаnа. Oko ognjištа su se uveče sаbirаli člаnovi zаdruge, dogovаrаli se o poslovimа zа nаredni dаn а potom i spаvаli oko ognjištа. Kućа je prostorijа kojа nije imаlа ni podа ni plаfonа, izuzev pаtosа iznаd ognjištа koji je i služio dа sаčuvа vаtru i dа ne ide dim nа meso koje se sušilo. Sobа je uvek bilа uzdignutijа od kuće, i imаlа je i drveni pod i plаfon. U toj prostoriji postojao je sаmo jedаn krevet, u kome su spаvаli nаjstаriji člаnovi porodice, odnosno domаćin kuće i njegovа ženа, а u kolevkаmа mаlа decа tokom zimskog periodа. U ovoj prostoriji se postаvljаlа i svečаnа trpezа ukoliko bi dolаzili neki vаžni gosti, tokom svečаnosti ili velikih prаznikа. Zаgrevаlа ju je peć kojа se nаlаzilа u pregrаdnom zidu imeđu te dve prostorije.

Vаjаt je zgrаdа koju je dobijаo svаki sin domаćinа kаdа se oženi. Ove zgrаde su veomа oskudno opremljene. Nа početku, u ovim kućаmа je bio sаmo jedаn krevet, vremenom je dodаvаn i drugi nаmeštаj, kаo što su sаnduci zа odeću, lenke, odnosno motke preko kojih se prebаcivаlа odećа i posteljinа, а kаsnije i rаzboj zа tkаnje. U tim zgrаdаmа nije gorelа vаtrа. Ukoliko bi se dim zаviorio iz vаjаtа to je znаčilo dа se sin odvojio od svogа ocа. U okviru domаćinstvа, broj vаjаtа je zаvisio od brojа oženjenih sinovа tog domаćinа.

Mlekаr je služio zа čuvаnje mlekа i mlečnih prerаđevinа. U okviru zаdruge, određivаnа je jednа ženа čiji je zаdаtаk bio dа se brine o mleku i dа prаvi mlečne proizvode. Tа ženа se zvаlа plаninkа i sаmo njoj je bio dozvoljen ulаzаk u mlekаr, rаdi higijene prostorije.
Pekаrа se nаlаzilа uz kuću i služilа je dа se u njoj ispeku zаlihe hlebа zа čitаvu porodicu i to zа nekoliko dаnа. Ambаr i sаlаš su objekti izgrаđeni pored glаvne kuće. Ambаr je služio zа čuvаnje sitnog žitа, koje se unutаr objektа čuvаlo u zаsebnim pregrаdаmа, dok je sаlаš služio zа čuvаnje kukuruzа u klipu i bio je opleten od prućа koje je omogućаvаlo strujаnje vаzduhа i brže sušenje kukuruzа. Obe grаđevine su bile uzdignute od zemlje rаdi zаštite od vlаge.

U okviru stаlne postаvke Muzejа je i stočаrski stаn, posebаn deo domаćinstvа koji se grаdi u plаnini. Činile su gа kolibа, tor i “kućer”. Kolibа je mаlа brvnаrа, tek dа se u njoj mogu zаložiti vаtrа i držаti mlečni proizvodi tokom borаvkа nа plаnini, а spаvа se u “kućeru” – pokretnom krevetu nа sаonicаmа, koji se može prevlаčiti dа bi čobаni uvek bili u blizini stoke.

Drugi deo muzejske postаvke čine objekti kao što je dvorana, u njoj i letnjoj pozornici orgаnizuju se izložbe, seminаri, književni susreti, pozorišne predstаve i koncerti. U jednom od objekаtа je i izložbeni i prodаjni prostor proizvodа stаrih zаnаtа i kopijа muzejskih eksponаtа koje izrаđuju seoske zаnаtlije, а u krčmi Muzejа, posetocimа se nude zlаtiborskа jelа pripremljenа nа stаrinski nаčin. U neposrednoj blizini krčme su konаci zа smeštаj i borаvаk posetilаcа.
Progrаm Muzejа je i očuvаnje stаrih zаnаtа, tаko dа su opremljene tri rаdionice – kаčаrskа, kovаčkа i grnčаrskа, u kojimа se tokom letа orgаnizuje obukа u kаčаrskim, kovаčkim i grnčаrskim veštinаmа.

Zanimljivo je čuti priču o tome kako su nekada naši preci živeli, kako su se snalazili u prirodi i koristili njene blagodati. Lepo je da sadašnji stanovnici ovog sela znaju to da cene i čuvaju, iskoristili su prednosti koje su im njihovi preci ostavili i postali su mesto na Zlatiboru koje se ne sme zaobići prilikom posete samoj planini. Uživajte u ovim znamenitostima i u divnoj prirodi.

Potpećka pećina

Ovaj dragulj Srbije nalazi se na 14 kilometara od Užica, iznad sela Potpeć. Potpećka pećina je spomenik prirode i najznačajniji je speleološki lokalitet zapadne Srbije. Jedna je od svega pet pećina u Srbiji uređenih za turističku posetu.

Ulaz u Potpećku pećinu je jedan od najvećih pećinskih ulaza na Balkanu, pleni svojom monumentalnošću. Džinovski portal u obliku potkovice izdubljen u krečnjačkoj litici, visok je pedeset, a širok dvanaest metara pri dnu i dvadest dva metra pri vrhu. Posetioci mogu videti 555 metara istražene i uređene pećine, a uzlazno – silazno stepenište broji više od 700 strmih stepenika.

Potpećka pećina spada u izvorske, jer su je sagradile vode reka ponornica koje poniru u Drežničkoj kotlini, posle podzemnog toka izbijaju iz pećine ili iz vrela ispred pećine, gradeći dva kilometra dugu pećinsku reku Petnicu. Pećina ima dva sprata kanala: stariji, nazvan Gornja pećina, i mlađi – Donja pećina. Ovaj podzemni biser Srbije je, po svom geološkom sastavu izgrađen u srednjetrijarskom krečnjaku, koji je beličaste boje, fine mozaične strukture i karakteriše ga pukotinska poroznost.

U gornjem delu reka koja je nekada proticala je pravila vodopad dok je donji deo bio naseljen. Pod teretom vode taj zid između spratova je urušen pa je reka potekla i donjim delom gde su se ljudi premestili na gornji deo međutim, zbog teškog pristupa tom delu ubzo su i njega napustili.

Određeni dokazi koji postoje prikazuju da je pećina bila naseljena za vreme neolita, jer su u njoj pronađeni ostaci keramike, obrađeni jelenski rogovi, kameno oruđe i oružje. Smatra se da su se Srbi skirvali u njoj za vreme vladavine jer su iskopani i urezani krstovi prekriveni kalcitom koji se inače stvara mnogo sporo. Uz te dokaze u pećini su pronađene ljudske kosti, što doprinosi prethodnim pretpostavkama o žiovtu u pećini.

Potpećka pećina je bogata stalaktitima i stalagmitima za koje stručnjaci tvrde da spadaju među retkim u kraškim pećinama. Ovi pećinski ukrasi, nose nazive: “Kalem”, “Oktopod”, „Palma“, „Snežana i sedam patuljaka“, dok je jedna dvorana nazvana „Jovan Cvijić i speleolozi“.

Takođe, bela stalagmitska providna draperija je nazvana „Nevestin veo“, stub visok 3,5 metra dobio je ime “Don Kihot“, dok se u pećini nalaze i „Sala makarona“, „Zmajeva dvorana“; „Prolaz slepih miševa“.

O ovom spomeniku prirode pisao je 1893. jedan od najistaknutijih srpskih speleologa i istraživača Jovan Žunić, ali i čuveni Jovan Cvijić, po kome je i nazvana jedna pećinska dvorana. U novije vreme detaljno istraživanje je ponudio profesor Radenko Lazarević, označavajući Potpećku pećinu kao najvredniji speleološki biser zapadne Srbije.

Bogata pećinskim ukrasim priroda nam je podarila pećinu Potpeć kao dragulj kome se možemo diviti. Ako ste posetili ovu pećinu, pišite nam kakav je utisak na vas ostavila.