Zlatiborsko kulturno nasleđe – pevanje ”iz vika”

Staro, dvoglasno pevanje sačuvano je u zlatiborskim selima. Među borovima sa proplanka kroz sela razležu se stare pesme koje su na isti način pevane vekovima. Pevaju i mladi i stari, na saborima i skupovima, gde jednostavnim rečima u dva stiha stane cela priča, koja se pevanjem prenosi sa kolena na koleno.

U zlatiborskom i užičkom kraju od davnina se neguje instrumentalna i vokalno instrumentalna muzička tradicija. Najstarije i najviše zastupljeno je bilo jednoglasno pevanje, na različite načine i za posebne prilike. Bilo je uobičajeno pevanje u jedan glas jedne osobe za tihe uspavanke. Jednoglasno pevanje je istovremeno korišćeno i za pevanje na glas i kao tako poznato je pod imenom usjecanje.

Naročito je poznato pevanje iz vika. Ovakvo pevanje je očuvano do današnjih dana i često se može čuti na slavama, svadbama, vašarima i drugim seoskim dešavanjima. Ovo je ujedno i jedno od najtežih pevanja.

Za ovu vrstu pevanja tipično je da se na manji broj melodija peva više tekstova. Melodije predstavljaju vrstu obrasca, nazivaju se kajdom. U pevanju ovih pesama učestvuju dva ili više pevača. Dvoglas je blizak jednoglasu a ispoljava se pojavom povremenih sekundnih sazvuka ispod pratećeg glasa u jednoglasno otpevanoj pesmi.

Stara zlatiborska pesma ima svoj karakterističan ritam, intonaciju i melodiju. Najčešće je pevana na otvorenon odjekivajući prostranstvima nepreglednih pašnjaka. Veoma su zanimljivi tekstovi pesama i umne iskustvene poruke koje se prenose ovim pevanjem. Najčešće zastupljena voklano instrumentalna kombinacija u tradiciji ovog kraja bilo je pevanja uz gusle koje je posedovala i posebno čuvala svaka kuća. Instrumentalna tradicija bila je raznovrsna, mada danas u znatno skromnijem obliku. Najčešće su se koristile različite vrste svirala u obliku dvojnica, frula i sličnih narodnih instrumenata klarinetskog tipa.

Bogata muzička tradicija Zlatibora još uvek traje. Organizuju se brojni koncerti u prilog istraživanju tradicionalnih instrumenata i pevanja koja to i pokazuju.

Zlatiborci ii dalje neguju ovu tradiciju i to možemo videti po Saboru koji se svake godine održava u Rožanstvu, Sabor izvorne narodne pesme “Bez izvora nema vode”. Takmiče se izvorne pevačke grupe i pevači iz vika, zatim pobednici osvajaju razne nagrade.

Lepo je kada se stari trude da prenesu mladima tradiciju a još je lepše kada mladi to prihvataju i neguju. Tako nastaju manifestacije bogate kulturnim programom i to nasleđe nema cenu. Domaći turisti uživaju u izvođenju pevača iz vika a strani turisti se upoznaju sa kulturom i beleže svaki trenutak.

Možda je i za vas ovo novina, zato posetite naš Zlatibor i pored raznih znamenitosti upoznajte i nematerijalno kulturno nasleđe koje se čuje sa zlatibrskih brda još od davnina.

Zlatibor čuva tradiciju starih zanata

Na području skoro čitavog zlatiborskog kraja, zanatstvo ima dugu tradiciju. Kako je ovaj kraj bogat šumom, preovlađivali su razni drvodeljski zanati kojima su se obezbeđivali određeni proizvodi za svakodnevnu upotrebu.

Korpari, kačari, kapari, šnajderi narodne nošnje, majstori liciderskih srca, vezilje tradicionalnog srpskog veza, tkalje, sve se to može videti na jednom mestu, na vašaru starih zanata koji se organizuje u zlatiborskom selu Sirogojno. Ovaj vašar se organizuje na prostoru muzeja na otvorenom “Staro selo”, cilje ove manifestacije je očuvati i obnoviti zaboravljene stare zanate. Takođe je ovo i dobar podsetnik na tradicionalne proizvode ovog dela Srbije.

Prvi podaci o zanatima nalaze se u srpskim vladarskim poveljama iz 14. veka, u popisima zanatlija koji se zajedno sa selima i imanjima dodeljuju određenim manastirima. U popisu stanovništva iz 1455. godine zabeležene su zanatlije: kovači, obućari, krojači, kožuhari, mesari, pekari, grnčari, klesari, kolari, vodeničari, krčmari i travari.

Dolaskom Turaka, pominju se novi zanati orijentalnog porekla – kujundžije, bravari, tabaci, ćurčije, berberi, kazandžije, sapundžije i mnogi drugi.

Zanatlije su bile organizoane u udruženja zanatlija, esnafa, koji su se starali o školovanju mladih i unapređenju zanata, vodili su brigu o članovima koji nisu mogli da privređuju. Školovanje i obuka su trajali godinama, šegrt je polagao ispit za kalfu a kalfa za majstora.

Tokom 19. veka nakon oslobađanja od turske okupacije, srpske zanatlije preuzele su primat u bavljenju starim zanatima. Krajem 19. veka potrebe za zanatskim proizvodima se smanjuju zbog pojave pristupačne indrustrijske robe. Zanatska proizvodnja je slabila i izumirala, a u prvim decenijama 20. veka uslužne delatnosti sve više postaju osobenost gradskih varoških zanatlija.

Bačvarski zanat

Bačvar je čovek koji pravi burad, bačve i kace. U njima se drži vino, rakija, pivo ili sir, kajmak, kupus, turšija.
Za burad se koristi drvo različitog porekla, bagrem, dud, hrast, ali hrastovo je najcenjenije. Pre svake upotrebe burad se peru i sumporišu protiv gljivica.

Dok je Srbija između dva svetska rata bila među najvećim evropskim izvoznicima vina, rakije, džemova i pekmeza transport se upravo obavljao u buradima. Ovaj zanat je nekada spadao u pčelarske delatnosti. Poput mnogih drugih zanata i ovaj je danas u izumiranju. Potražnja za takvom vrstom proizvoda na tržištu je slaba jer se uglavnom koriste fabrički izrađeni proizvodi.

Kazandžija

Kazandžija je zanatilja koj pravi kazane i drugo bakreno posuđe. Uglavnom kazane za rakiju, ali takođe i kazane za spremanje hrane, džezve i druge proizvode. Deo posude u kome će se nalaziti hrana se kalajiše jer je oksid bakra otrovan. Ovaj zanat je jedan od najstarijih u Srbiji.

U Evropi se kroz čitav srednji vek koristilo zemljano posuđe. Balkan na koji su bakreno posuđe doneli Turci bio je jedini deo Evrope na kome se ovo posuđe proizvodilo i upotrebljavalo.

Licidar

Licidar je osoba čije je zanimanje pravljenje licidarskih kolača. Ovo zanimanje je ranije bilo veoma rasprostranjeno u našim krajevima. I danas se prave i predstavljaju jedan od najelpših suvenira.

Licidarski kolači su više za gledanje nego za jelo. Njihova osnovna namena jeste da budu ukras i da se okače na zid ili oko vrata.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav medenog testa, od kojeg se prave liciderski kolači, a zanatlije koji ih prave su licitari. U Srbiji se ovaj zanat javio tek u drugoj polovini 19. veka.

Sećate li se vi nekih starih zanata vaših predaka? Ili možda i sami negujete tradiciju, i bavite se starim zanatima?