Čajetina, Zlatibor

Uređene ulice, lepa priroda i sređeni park, govore o šarmantnoj varošici Čajetini koja predstavlja pravu razglednicu planinskog gradića.

Postoji nekoliko predanja o nastanku imena Čajetine. Jedno predanje kaže da je ona bila posed turskog spahije Čaja a drugo da su Turci ovde uhvatili i zarobili jednom mladića, pa se mesto nazvalo po turskoj reči čajet, što znači nemoć. Međutim, pretpostavlja se da je najtačnije predanje to da ime potiče od reči čajati ili čajiti što je nekada na lokalnom govoru značilo čekati.

Prva pronađena dokumenta u kojim se pominje Čajetina jesu iz 1815. godine. To je pismo Jovana Mićića knjazu Milošu kojim ga obaveštava o prijemu poreskih knjiga. Čajetinu 1826. godine pominje i Joakim Vujić u svojoj knjizi „Putešestvije po Serbiji“. U svojoj knjizi piše da je od Čigote preko Strmca, kroz gustu šumu došao u MIćićevu Čajetinu, u kojoj je rujanski serdar imao svoj dvor.

Kada je postavljen za rujanskog kneza, Jovan Mićić je izabrao Čajetinu za svoje stalno sedište i 1817. godine je u njoj podigao konak sa mnogim zgradama. Oko tog konaka se kasnije razvila varošica Čajetina.

Čajetina je imala veliki značaj, bila je centar jedne velike teritorije, a preko nje su išle diplomatske veze Srbije sa Crnom Gorom. U to vreme je imala svega nekoliko kuća, ali se vremenom izgrađivala.

Godine 1930. opština je podnela molbu Ministarstvu unutrašnjih poslova da se Čajetina proglasi za varošicu. Ta molba je usvojena novembra iste godine, tako da je Srbija dobila jednu od najmanjih varošica.

Ko voli zvezde na plavom svodu,
ko voli bistru vodu,
ko nauči da razume
govor brda, polja, šume,
neka dođe u prirodu,

Adresa je evo, ova:
Ulica sto cvetova.
Putokazom nežnih grana,
trg livada rascvetana.

Kad zatrepte biser zrna,
s jutrom pođi tragom srna,
na planini sprat treći..
Ostalo će ptice reći.

Ko nauči da razume
govor reka, brda, šume,
i s pticama pesmu viti,
neka samo jednom dođe
pa će uvek dolaziti.