15 Nov

Kako dolazi sa netaknutih planinskih krajeva, reka Drina je izuzetno čista, a nijanse njenih boja se menjaju od zelene, potpuno providne do azurno plave. Visoka koncentracija rastvorenog krečnjaka dovodi do toga da vode Drine imaju karakterističnu zelenu boju. Ovo je jedna od retkih reka na svetu koje se mogu pohvaliti ovom prelepom bojom i čistoćom vode. Zato se zbog te svoje specifične boje Drina nekada zvala Zelenika ili Zelenka.

Drina nastaje spajanjem reke Tare i Pive u centralnim Dinaridima. Pripada crnomorskom slivu i duga je 346 kilometara. Njen sliv se prostire na površini od 20 000 kvadratnih kilometara. Jaka erozija u krečnjačkim masivima proizvela je gotovo neprohodne duboke i uske kanjone. Iz tog razloga u gornjem toku reke ne postoji mnogo naselja. Tek sa izgradnjom pruge Beograd-Bar saobraćajno su povezana naselja iz doline Pive i Tare.

Po svom geografskom položaju, Drina zauzima centralno mesto zapadnog dela Balkanskog poluostrva. Najvažnija pritoka Drine je reka Lim. Lim je desna pritoka Drine, izvire na Prokletijama. Ona daje 113 kubnih metara vode po sekundi. Sliv reke Drine čini bogatstvo i raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta. Predeli u slivu Drine spadaju u najlepše delove Balkanskog poluostrva. Možda je najlepši deo toka ispod planine Tare.

U planinskim predelima kroz klisure i kanjone Drina je snažna i neukrotiva dok je potpuno pitoma niže od Ljubovije gde se pretvara u ravničarsku reku. U prošlosti kada je umro rimski car Teodosije, 395. godine, Drina je bila granica između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, a danas je linija razdvajanja Srbije i Bosne i Hercegovine. Na njoj je u Višegradu, veliki vezir Mehmed paša Sokolović, koji je poreklom Srbin, podigao poznati most, po kome je nastao roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija. Ova moćna reka je ukroćena izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac.

Jedna od najvećih atrakcija na Drini jeste kućica na Drini. Prva kućica je sagrađena još 1969. godine, i od tada se neprestano i uporno bori protiv moćne reke kako bi se održala na steni i samim tim ostala simbol Bajine Bašte i celog kraja uopšte. Drina je više puta odnosila ovu kućicu. Nekoliko puta je ta ista kućica i vraćana na svoje mesto, a u slučajevima kada bi je voda definitivno odnela, bila bi sagrađena nova. Još lepša i još veća. Drina je 01.12.2010. godine ponovo odnela kućicu, međutim u proleće 2011. na steni je izgrađena nova, koja je peta po redu.

Ova predivna kućica koja se ponosno održava na steni je nominovana za jedno od sedam građevinskih čuda Srbije. Pored ove predivne kućice koja privlači pažnju turista, mnogi dolaze zbog Drinske regate. Na mnoćnoj reci Drini se svake godine održava Drinska regata, kako bi se sačuvala uspomena na splavare koji su krajem 19. veka i početkom 20. veka svakodnevno savladavali talase nemirne reke. Ljudi se zabavljaju, uživaju, i odmaraju u prelepim predelima koji okružuju reku Drinu.

09 Nov

Kako bi se zaista mogla iskazati ljubav prema domovini, mestu, osobi, a da se to ne pretvori u stihove?

Kada čovek zavoli svoju okolinu i svakodnevno je očaran njenim lepotama, reči se pretoče u stihove. I to onda izgleda upravo ovako kako su ovi pesnici iskazali svoje emocije kroz prelepe stihove.

Pored opisa divnih palninskih predela Zlatibora, stihovi će vas odvesti u život jednog mladog zaljubljenog para i dočarati kako se ljubav na Zlatiboru iskazivala najlepšim rečima.

Pesnici su na ovaj način najbolje opisali samu planinu i život u njoj.

Drag predeo moje domovine

Jedan meni drag predeo domovine ove, Zlatibor se zove.
Tara mu dođe nekakva kuma,
na Zlatiboru ima dosta šuma.

U jednoj sam šumi slušao kako potočić žubori,
i kako ptice veselo poju u gori.
Pa to ti je prava milina,
kada je pod tobom Zlatibor planina.

Tornik, Gradina, Čigota,
pa to je divota.
Kad dođeš na Zlatibor planinu,
ti poseti onda Čajetinu.
Ako te sretne neki lovac
reći će ti :”Poseti Čavlovac”.

Stada ovaca i krava krda,
po Zlatiboru je mnogo pašnjaka i brda.
Potočić, reka, šuma, bor,
to je brate Zlatibor.

Dobrosav Obradović

Zlatiborska ljubav

Što je ona moja Lena iz Zlatiborskih dolova,
pred njom bi se zastidela i boginja.
Rumena kao jabuka, ko sunce na zapadu,
ko u jesen gloginja, zbog nje ostah bez njiva, kola i volova.

Zbog nje ja gubim dane, pijem, padam s nogu.
A noćima ko lud lutam livadama i šumom.
Zbog nje se ja zavadih sa ocem, komšijom i kumom.
Ali šta vredi ja drukče ne mogu.

Nisam zbog nje samo poludeo ja.
Ej, znam ih koji su od mene luđi.
Ali oni za nju ostaše tuđi,
samo meni htede sebe da da.

Ih, kada pođe moja Lena,
zamiriše ko sva zlatiborska sena.
A bedra…bedra joj drhte ko nabrekla vena.

Ta moja Lena – boga joj njena.

Kad veče na šume spusti meko čelo,
a ja kroz šljivak pravo mojoj Leni.
A kako i ne bi kada smo zaljubljeni,
o tome već dugo priča celo selo.
Noć. Nas dvoje. Ptice, Mesec i zvezde sjaje.
A ona miriše ko dunja, ko duboka šuma..

Pa recite mi kako da ne ostanem bez uma,
to je doba kada se cela mladost daje.

Tu celu noć pokloni mi Lena.
Celu noć sam međ’ zvezdama bio
i sa njene kose kapi rose pio..
Ej, celu noć u plastu zlatiborskog sena.

Opet ću da se napijem moga mi života,
i raširenih ruku da poletim gore.
Ko god hoće neka kosi, kopa, ore..
i sve bez traga neka ide, more.
A ja? Pa ja odoh Leni, zar je to sramota,
i vratiti se neću opet prije zore.

Mihailo Ćupović

Mihailo Ćupović je bio poznati zlatiborski pesnik. Rođen je u Mokroj Gori 13. septembra 1934. godine. Živeo je i rado je u Čajetini. Njegove su pesme prevođene i komponovane. Takođe, dobitnik je mnogih priznanja, među kojima je nagrada “Pjesnici Republici”. Bio je omiljen na svom rodnom Zlatiboru, i često je proglašavan najvećim zavičajnim pesnikom. Uvek je bio dobro raspoložen, skroman i nasmejan. Voleo je ljude, a najviše decu, kojoj je posvetio veći deo svojih pesma.

Dobrosav Obradović je rodom iz Čajetine. Bio je radoznao i nadaren, kreativan i slobodan. U drugom razredu je objavljena zbirka pesma i ilustracija “Pesme o životinjama”. Zatim su se nizale nove zbirke.

Samo iz iskrene ljubavi prema domovini mogu nastati ovako divni stihovi. A zar Zlatibor nije lako voleti? Koji je vama najdraži predeo na Zlatiboru?

03 Nov

Miladin Pećinar je rođen 17. marta 1893. godine u zlatiborskom selu Ljubišu, u seoskoj porodici. Roditelji su mu bili zemljoradnici. Kada je 1900. godine otvorena osnovna škola u selu Ljubišu, Pećinar je bio u prvoj generaciji i bio je među boljim đacima. U jesen 1904. godine upisao se u gimnaziju u Užicu, gde se školovao sa još dve sestre. Pred kraj gimnazijskog školovanja, posle pogibije oca, pretežno se sam izdržavao spremajući druge đake, i pored toga je još pomagao svojim sestrama. Maturirao je juna 1912. godine, i sa još dvojicom svojih drugova je bio oslobođen usmenih ispita.

Nakon završetka gimnazije upisao se na Građevinski odsek Tehničkog fakluteta. Njegovo školovanje su prekinuli ratovi. Prvi svetski rat u kojem je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara Skopske đačke čete. Na Solunskom frontu 1917. godine je bio teško ranjen gde je posle rata unapređen u čin rezervnog pešadijskog majora i kao takav je preuzet u JNA posle Drugog svetskog rata.

Svoje studije je nastavio nakon završetka rata, prvo na Primenjenoj školi za građevinske inženjere u Rimu, a zatim na Građevinskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu. Studije je završio krajem decembra 1921. godine i time je stekao zvanje građevinskog inženjera.

Po diplomiranju, prvih nekoliko godina radio je u Ministarstvu građevina u Generalnoj direkciji voda. Po želji Ministarstva prelazi u Društvo za građenje železnica i pristaništa, koje je trebalo da izgradi prugu Beograd-Bar. Tu ostaje samo dve godine, jer je shvatio da je u tadašnjim uslovima nerazvijene i ratom opustošene zemlje to bilo neizvodljivo. Tada polaže stručni ispit i, kao ovlašćeni inženjer, 1925. godine osniva svoj biro za projektovanje građevina na vodi. Biro je vodio skoro 20 godina, sve do 31. decembra 1944. godine.

U to vreme dok je vodio biro, nekoliko godina je bio potpredsednik Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekti. Izabran je za redovnog profesora 1951. godine na Katedri za hidrotehniku na istom fakultetu, i tu je radio sve do penzionisanja 1963. godine.

Takođe, izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1963. godine. Pećinar je umro 5. juna 1973. godine u Beogradu, a po svojoj želji je sahranjen u rodnom selu Ljubišu na Zlatiboru. Njegovi naučni i stručni radovi pokrivaju skoro sve grane i naučne discipline hidrotehnike. U svakoj od tih disciplina dao je vrlo vredna i značajna ostvarenja, u kojima je, pored najvišeg inženjerskog kvaliteta, ispoljio inventivnost, studiozan karakter i duh naučnog stvaralaštva. Kao profesor na Građevinskom fakultetu u Beogradu, svoje znanje i bogato iskustvo je nesebično prenosio svojim studentima.

Akademik Miladin M. Pećinar bio je više nego uman inženjer. Njegov uspeh u stvaranju hidrotehničkih objekata kao delo inženjera, a posebno stručnih kadrova kao delo nastavnika, i kao savetnika u ustanovama, doneli su našoj zemlji značajne rezultate. Svakako je u Srbiji, a delom u celoj bivšoj Jugoslaviji, najzasluženija ličnost za razvoj moderne hidrotehnike kod nas.

28 Oct

Beli Rzav je reka koja izvire u selu Zaovine na zapadnim padinama Tare. Karakteristika ove reke je boja podloge, jer korito reke čini kamenje bele boje. Zbog takvog korita čak i tokom leta, Beli Rzav je izuzetno hladna reka. Duga je 23 kilometara a površina sliva je 205 kilometara.

Beli Rzav nastaje od Karaklijskog Rzava i Baturskog Rzava. Teče podnožjem Šargana, kroz Mokru Goru prima reku Kamešinu, da bi u selu Vardište, Beli Rzav i Crni Rzav formirali Rzav. U srednjem toku usečena je klisura Belog Rzava.

Rzav teče 3 kilometara uklesan duboko u stenama, preko kaskada i vodopada, na taj način pruža posmatraču prizore pred kojih mora da se zastane i da se divi njihovoj lepoti. Mogu se videti najrazličitiji oblici izvajani u stenama, usamljeni borovi koji kao da rastu iz litica. Litice ovog kanjona su stanište retkog zakonom zaštićenog cveta, Runolista, koji se retko gde na Balkanu još može naći.

Pored sve ove lepote sa razlogom se turisti sve češće odlučuju da odmor provedu aktivno na nekoj planini, bez stalnog sedenja, ležanja, spavanja, već sa divnim aktivnostima u prirodi.

Avanturistička aktivnost ovde podrazumeva prolazak kroz useke i šire kanjone, koji su uglavnom dosta nepristupačni, zbog toga se savladavaju razne prepreke poput stena, kamenja, vodopada, drveća i stabala. Zato se koriste razne veštine i tehnike, skakanja, penjanja, spuštanja niz uže, pešačenja po dubokoj vodi i plivanje.

Spoj sa prirodom je nešto što treba doživeti. Većina ljudi živi u gradovima, često smo u gužvi okupirani obavezama, poslovima, i retko kada odvojimo vreme za prirodu i da u njoj istinski uživamo, daleko od tehnike, interneta, mobilnih telefona, društvenih mreža.

Osećaj kada se nađete u kontaktu samo sa čistom prirodom je neverovatan. Razgledate livade bogate narcisom, lavandom, kantarionom, leptiri u raznim bojama izazivaju pravu radost. Zapravo, priroda vam je tu na dohvat ruke i pružiće vam izuzetno dobar osećaj.

22 Oct

Spomenik streljanim partizanima na Zlatiboru je udaljen 5 kilometra od centra Zlatibora. Spomenik je podignut u čast partizanskim ranjenicima koje su Nemci streljali na ovom mestu 29. novembra 1941. godine. Za vreme Drugog svetskog rata partizani su oslobodili Užice i okolinu i proglasili Užičku republiku. Republika je bila kratkog veka i trajala je samo 67 dana. Nemci su ponovo zauzeli oslobođenu teritoriju a ustanici su se ponovo povukli ka Sandžaku. Ranjenici koji nisu mogli da se povlače dovoljno brzo sačekali su nemačke snage sa namerom da se predaju. Nadali su se da će sa njima postupiti kao sa ratnim zarobljenicima, međutim, Nemci su ih streljali i gazili tenkovima. Par preživelih ranjenika je prevezeno za Užice i zatim streljano.

Na ovom mestu danas postoji spomenik koji je podignut 1967. godine. U grobnici se nalaze tela 150 ubijenih ranjenika kao i drugih boraca koji su poginuli u kasnijim borbama za slobodu. Na sopmeniku streljanih partizana uklesani su stihovi Vaska Pope: “Ne dam ovo sunce u očima ne dam ovo hleba na dlanu.”

Staza koja vodi do spomenika je česta meta onih koji žele da se prošetaju, udahnu svež vazduh i uživaju u prelepim predelima Zlatibora. Staza je uređena i osvetljena a sa nje se pruža pogled na obronke Zlatibora.

Spomenik Krsti Smiljaniću

General Krsta Smiljanić rođen je u zlatiborskom selu Ljubiš. U narodu je ostao poznat po blistavoj vojničkoj karijeri, najviše kao komandant Drinske divizije, koja se posebno proslavila na Kajmakčalanu, tokom proboja Solunskog fronta. Odlikovan je čak 30 puta, a umro je 1944. godine u kućnom pritvoru u koji su ga stavili Nemci u njegovom stanu u Beogradu. Ovom velikom borcu je 2008. godine na Kraljevom trgu podignut grandiozan spomenik. Bronzanu bistu izgradio je čuveni zlatiborski vajar, Branko Tijanić.

Spomenici na Palisadu

Na Palisadu i široj okolini, između 24. i 27. avgusta 1944. godine, vođene su borbe za oslobođenje zlatiborskog kraja od bugarskih okupacionih jedinica. U znak sećanja na te borbe za oslobođenje, Savez boraca opštine Čajetina, podigao je spomen obeležja.

Spomenik Miladinu Pećinaru

Miladin Pećinar je bio inženjer građevinarstva, profesor univerziteta i akademik SANU. Stanovnici Zlatibora odužili su mu se postavljanjem biste pored Kraljeve česme.

Spomen česma na Oku

Podignuta je 1930. godine u slavu ratnika iz sela Branežaca i Segmenjeva palih u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912. do 1918. godine. Prota Radosav Simić je 1931. godine osveštao česmu uz prisustvo velikog broja Zlatiboraca.

Kraljeva česma

Česma je izgrađena u znak sećanja, kada je na ovom lokalitetu 20. avgusta 1883. boravio tadašnji kralj Srbije, Aleksandar I Obrenović. Tadašnji izvor Kulaševac je promenio ime u Kraljeva voda a godinu dana kasnije izgrađena je česma.

Da li ste imali priliku da obiđete ove istorijske znamenitosti Zlatibora? Ukoliko niste, posle ovih informacija sami spomenici imaju veću vrednost u očima posetilaca. Uživajte u razgledanju.

16 Oct

Lekovito bilje postoji otkada postoji i ljudski rod. Svima nam je poznato da smo nаuku o lekovitom bilju nаsledili od nаših predаkа, koji su vekovimа brižljivo prikupljali informаcije o bilju, а zаtim ih koristili u lečenju mnogih bolesti. Biljke nisu alternativa, one su lek i zdravlje. U nastavku, pročitatjte više o lekovitoj Rujevini i Kantarionu.

Lekovita biljka Rujevina

Rujevina je lekovito listopadno ukrasno drvo koje može narasti do nekoliko metara u visinu. Podseća na malo veći žbun. Njegov koren je dubine i preko jedan metar. Postoji i ukrasni crveni ruj sa bordo ili tamno crvenim listovima. Plod je crvena suva koštica koja sazreva u julu i avgustu. Osim što ovo lepo drvo može služiti kao ukras, ima brojna lekovita dejstva. Zbog toga se mnogi interesuju za čaj od rujevine. Međutim, čaj od rujevine se retko nalazi u slobodnoj prodaji i najčešće se nabavlja preko travara.

Stanište rujevine je u južnoj Evropi, zapadnoj i srednjoj Aziji. Raste u listopadnim šumama do 1.600 metara nadmorske visine. Jak i razgranat koren dobro veže zemljište, pa se koristi radi sprečavanja erozije. Razmnožava se semenom, deobom korena ili položenicama. Prodaju se sadnice rujevine za uzgoj u vidu ukrasnog grmlja i drveća. A ruj se sadi u jesen ili na proleće.

Ova biljka se koristi za suzbijanje dijareje, protiv paradentoze, hemoroida i čira na želucu. Deluje na ranice afte u ustima i na spoljašnje rane, čireve, akne. Kao lek se koristila i protiv dizanterije, kolitisa, protiv ćelavosti. Dok je srpski narodni lek kora rujevine, protiv lečenja raka. Njegovi lekoviti delovi su zapravo list i kora. List se bere samo kada biljka cveta i zatim se suši. Uglavnom se kao lek pravi čaj od rujevine. U pola litra vode se stavi kašika usitnjenih suvih listova rujevine. Kuva se dok voda proključa i posle par minuta se skloni. Kada se procedi pije se tri puta po 2 dl dnevno pre jela.

Kantarion

Kantarion ili gospina trava, još odavnina je poznata kao lek za najrazličitije bolesti. Ova biljka raste na pašnjacima, livadama ali i na kamenitim liticama. Cveta od maja do avgusta u zavisnosti od podneblja.

Kantarionovo ulje je jedan od najpoznatijih narodnih lekova za rane i opekotine. Veoma je složenog hemijskog sastava, zbog čega deluje antivirusno. Biljka sadrži tanin, nešto smole, etarsko ulje, holin, vitamin C, i crvene boje hipericina. Upravo hiperecin deluje antidepresivno.

U narodu se upotrebljava protiv posekotina, opekotina, hemoroida, pomaže u zarastanju rana i deluje kao antiseptik, a iznutra protiv bolova jetre, želuca, proliva i drugih oboljenja. Dejstvo kantarionovog ulja je mnogostruko. Njime se mažu rane, posekotine, opekotine i druge povrede ili se natopi gaza, pa se mesto obloži.

Kantarion se uspešno koristi kod čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Najčešće se piju čajevi ili se pije kantarionovo ulje.

Boravak na planini je sam po sebi lek, ali ono što nam planina nudi je ipak mnogo više od toga. Zdravlje. Čovek je bogat kada je zdrav. Ali, u zdravlje se mora ulagati. Zato ove dragocene biljke, koje se i danas koriste, kao i mnoge druge, pružaju prirodno rešenje za naše probleme. To je dar prirode nama, koji trebamo negovati i koristiti. Otkrijte kako priroda leči duh i telo, posetite Zlatibor i upoznajte još mnogo zanimljivih prirodnih detalja.

10 Oct

U jesen, veverice na sve strane u prirodi pronalaze bobice, koštunjavo voće, semenke, dugotrajnu hranu kao što su semenke bukve, lešnici i orasi, zatim sve to skriva u svoj dom za predstojeću sezonu. Sjajnim čulom mirisa, ovaj glodar svoj špajzić sa zalihama hrane može da namiriše duž svojih poznatih ruta i ispod sloja snega od 30 centimetara. Dok one zaboravljene semenke koje su posađene na proleće počinju da niču. Zbog toga je veverica veoma važna za razvoj mnogih stabala u šumi.

Zaštićena vrsta veverica na Zlatiboru jeste upravo Evropska veverica. Ona je dugačka od 19 do 23 centimetara, samo rep je dugačak od 15 do 25 centimetara. Njena težina iznosi od 250 do 340 grama. Nešto je manja od sive veverice, i mužjaci i ženke su iste veličine. Dugačak rep joj pomaže u održavanju ravnoteže i pravca pri skakanju od drveta do drveta.

Boja krzna varira, u zavisnosti od regiona može biti od crne do crvene, dok je stomak krem boje. Dva puta u toku godine menjaju krzno, leti je tanje a zimi je deblje i dosta tamnije. One sa crvenkastim krznom najčešće naseljavaju listopadne šume, a u tamnim i hladnim zimzelenim šumama žive predstavnice tamnijeg krzna. Po ušima se najviše razlikuju od drugih veverica, jer im se pojave veliki čuperci na ušima. Imaju oštre, iskrivljene kandže kojima se penju po drveću.

Evropska veverica naseljava čitavu Srednju Evropu i može se videti u listopadnim i u zimzelenim šumama, kao i u mešovitim. Sve češće ih možemo sresti u parkovima i baštama, jer, svesne su da se u blizini ljudi može lepo živeti.

Kada veverica završi svoju potragu za hranom odlazi na odmor u svoj dom, koji je uglavnom napravljen od grana, lišća, mahovine i smešten je visoko u krošnji drveta. Ali, ukoliko niste znali, vevericama nije dovoljna samo jedna kuća, ovi mali umetnici prirode često imaju dva, tri stana i stalno se sele iz jednog u drugi. Svaki stan ima najmanje dva izlaza. Debeli zidovi štite skrovište od kiše i snega i čuvaju toplotu tokom zime. Kada temperatura padne ispod nule, veverica se povlači u svoje sklonište i čeka novu sezonu prikupljanja hrane.

Parenje traje kasno u zimu, tokom februara i marta i leti između juna i jula. Ženka se tokom jedne godine okoti dva puta, gde uglavnom bude po tri ili četiri mladih, ali u najboljem slučaju može se roditi i do šest malih veverica. Mladunčad se rađaju slepi, gluvi i u potpunosti zavise od majke. Na rođenju su teški 10, 15, grama. Nakon 20 dana dobijaju dlaku, oči i uši im se otvarajau nakon tri do četiri nedelje, a svi zubi se razviju tek kada napune 42 dana. Čvrstu hranu mogu da jedu kada prođe 40 dana i od tada su spremni da napuste gnezdo u potrazi za hranom.

Prosečan životni vek Evropske veverice je tri godine, iako individualne jedinke mogu preživeti i do sedam, u zatočeništvu do 10 godina. Ova vrsta veverica uglavnom živi samostalno i ne voli da deli hranu sa ostalim vevericama. Međutim kada dođe zima, nekoliko veverica deli isto gnezdo kako bi se ugrejali.

Ova vrsta je zaštićena skoro u celoj Evropi.

Ukoliko nekada naiđete na ova mala i slatka stvorenja, podelite sa njima malo lešnika ili nekog drugog koštunjavog voća, one će vama ulepšati dan a sa malo hrane i vi njima sigurno.

04 Oct

Beli bor je četinarska vrsta koja pripada porodici Pinaceae. To je zimzeleno drvo koje može da naraste i do 40 metara visine, a širina stabla do 1 metar. Beli bor dostiže starost i do 200 godina. Rasprostranjen je na području većeg dela Evrope i severne Azije. U našoj zemlji raste u plnaninskim oblastima na hladnijim površinama severne i zapadne Srbije iznad 900 metara. Na planini Zlatibor, Maljen, Povlen, Tari, Mokroj gori, Prokletijama i Murtenici.

Ovo drvo podnosi čak surovu klimu krajnjeg severa, sa vrlo jakim mrazevima i suvom kontinentalnom klimom južnih predela. Podnosi rast na suvom zemljištu, ali isto tako i na veoma vlažnom.

Beli bor je važna vrsta u pošumljavanju ogolelih peskovitih površina. Brzo raste i njegovo drvo je dobrog kvaliteta i ima raznovrsnu primenu.

Koren je snažan sa izraženom žilom koja prodire duboko u zemlju i grana se u brojne bočne korene. Dok je drvo mlado, kora je tanka i crvenkasta, a kako drvo stari postaje sivo-smeđa, debela i ljušti se u komadima. Pupoljci su jajasti, zaobljeni, prekriveni ljuskama.

Mladi izdanci i iglice se sakupljaju u rano proleće, jer tada sadrže jako visoku koncentraciju vitamina C. Od njih se pravi čaj ili kućni sirup za lečenje disajnih organa. Dobar je kod kašljanja, bronhitisa, promuklosti.

Od iglica se destilacijom, vodenom parom dobija eterično ulje koje je bogato monoterpenima. Korisno je kod reumatskih problema.

Poznate su mnoge podvrste belog bora, od kojih je najzanimljiviji zlatni bor sa mladim četinama zlatnožute boje. Ova podvrsta čije je naučno ime Pinus silvestris Variegata Zlatiborica raste na Zlatiboru i predstavlja zaštitni znak planine. Čak se i ime Zlatibora vezuje za zlatni bor. Naime, Zlatibor je u prošlosti (delimično i sada) bio veoma bogat borovim šumama. Šume crnog i belog bora bile su veliko bogatstvo ovog kraja. Koristili su ih kao građevinski materijal za kuće i druge objekte: zgrade, ambare, košare, torove, ograde oko kuća i imanja. Od borova se proizvodio veoma dragoceni katran koji se izvozio u mnoge krajeve.

Tu je i borov luč koji je u prošlosti služio za osvetljavanje prostorija u kojima su ljudi živeli a koji su Zlatiborci prodavali po celoj Srbiji. Znači, od bora se moglo živeti. Bio je zlata vredan, zaista zlatan bor. To je mogao biti razlog za ime ove planine. Ali nije ovde samo u pitanju velika ekonomska vrednost bora, upotrebna i tržišna, ovaj bor ima crvenkastožutu ili žutu, zlatastu boju kore, žuto stablo. Dakle i izgled bora mogao je biti razlog za ime.

U medicinske svrhe od belog bora koriste se katran, iglice i pupoljci, etarsko ulje dobijeno iz iglica i pupoljaka, kao i prečišćeno terpentinsko ulje.

Katran dobijen iz belog bora ima primenu u dermatologiji i veterinarskoj medicini. Koristi se protiv upala, za jačanje kože, protiv šugavosti – spolja u obliku lekovitih masti. Iglice i pupoljci belog bora koriste se kod povišenog krvnog pritiska, prehlade, kašlja, bronhitisa, promrzlina, zapaljenja sluzokože usta i ždrela, kao i protiv mišićnog bola. Primenjuju se u obliku čajnih mešavina, sirupa i tinktura za unutrašnju upotrebu, odnosno alkoholnog ili uljanog ekstrakta za spoljašnju upotrebu – obično kao kupka.

28 Sep

Dobitnik Nobelove nagrade, Ivo Andrić dobio je u Višegradu i svoj grad Andrićgrad, trg od 17.000 kvadratnih metara.

Upravo je on inspirisao slavnog režisera Emira Kusturicu da posle Drvengrada i Višegradu udahne život i vrati ga u deo slavne i bogate istorije, izgradivši Andrićgrad. Na udaljenosti od oko 300 metara od mosta u Višegradu, iznikao je turistički, kulturni, administrativni i edukativni kompleks.

Grad posvećen Nobelovcu izgradili su filmski režiser Emir Kusturica i vlada Republike Srpske. Njegov roman “Na Drini ćuprija” poslužio je kao inspiracija za gradnju Andrićgrada.

Andrićgrad je tu da bi spojio neizmirene istorijske periode na ovim prostorima, promovisao turizam, umetnost i kulturu, širio jednakost među ljudima, širio pismenost i plemenitost, spajao narode, regione i svet.

Ovo mesto treba videti. Sam grad, iz koga imate divan pogled na višegradsku ćupriju, isto kao i most, izgrađen je od kamena. Neobrađen kamen sakupljen od starih srušenih kuća iz Trebinja, donešen je ovde i od njega su izgrađene kuće iz turskog perioda.

Nekada je Višegrad bio poznat po starom mostu Mehmed Paše Sokolovića, u narodu poznatom pod imenom na Drini ćuprija, opisanom u istoimenom romanu Ive Andrića, za koji je poznati pisac dobio Nobelovu nagradu. Novu kulturnu i istorijsku ulogu Višegrad je dobio izgradnjom Andrićgrada. Danas, za Višegrad vlada veliko interesovanje turista, prvenstveno za kompleks Andrićgrad.

Šetajući korzoom Andrićgrada, možete posetiti i Andrić insitut u kome se održavaju različiti kulturni programi, Renesansno pozorište, Institut Ive Andrića sa centrom za slavistiku, kao i Akademiju lepih umetnosti.

Šta je toliko inspirisalo našeg Nobelovca pa je jedan most postao glavni junak čitavog romana?

“Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova”, napisao je Ivo Andrić u svom romanu Na Drini ćuprija.

Most Mehmed Paše Sokolovića je projektovao čuveni arhitekta otomanskog carstva, a most je konačno završen 1571. godine. Most je dobio naziv po čoveku koji je rođen nedaleko od Višegrada ali koji je kao dete pod imenom Bajica Sokolović odveden u Istanbul gde je preobraćen u islam, a kasnije postaje Veliki Vezir tri sultana, kao i nosilac mnogih važnih odluka u vladi Otomaskog carstva.

Most je delimično oštećen tokom Drugog svetskog rata, ali je ubrzo obnovljen. Postao je glavni junak romana “Na Drini ćuprija” koji je 1945. napisao Ivo Andrić, a 1961. dobio Nobelovu nagradu za književnost, i to najviše zahvaljujući baš ovom romanu.

Iako je most preživeo više ratova, između ostalog i poslednji u Bosni, možda neće preživeti mirna vremena. Nalazi se na listi 100 najugroženijih mesta. Dve hidroelektrane koje se nalaze u blizini su podigle nivo vode na Drini i dosta oštetile donji deo mosta.

Most Mehmed Paše Sokolovića je pod zaštitom UNESCO-a.

I kao što je rekao Ivo Andrić: “Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.”

22 Sep

Zaovine se nalaze u Zapadnoj Srbiji, i pripada teritoriji opštine Bajina Bašta. Predstavlja šumovito područje planinskog karaktera koje obuhvata naselje Zaovine sa 28 zaseoka, jezerom Zaovine i kanjonom Belog Rzava “Sklopovi”.

Nalazi se u južnom delu planine Tare u prostornoj celini poznatoj kao “Ravna Tara”. U geomorfološkom smislu predstavlja prirodnu sponu planine Tare sa Zlatiborskim masivom i Mokrogorskom kotlinom.

Upravo ovde je čuveni srpski botaničar Josif Pančić otkrio živi fosil biljnog sveta. Zaovine su jedino stanište Pančićeve omorike na metamorfnim stenama.

Selo Zaovine na Tari je poznato i po proročanstvu Miloša i Mitra Tarabića koji su još sredinom 19. veka prorekli da će “Drina poteći uz Taru”. Tarabići su najpoznatija srpska porodica proroka koja je predvidela da će Drina jednoga dana teći uzbrdo. Dugo je ovo proročanstvo svima delovalo nebulozno, a onda je nastalo magično jezero. Naime, veliki vodotok voda iz Drine se pumpama podiže na Taru, a kada je vodostaj nizak onda se spušta iz Zaovinskog jezera. Na taj način je i proročanstvo ostvareno.

Inače, Zaovinsko jezero dopunjavaju dva toka, Konjska reka i Beli Rzav. Osim glavnog Zaovinskog tu se nalaze i četiri manja jezera od kojih je jedno jezero Spajić, a ono se nalazi sa druge strane brane. Jedna od specifičnosti ovog jezera je što gledano iz visine ima zmajolik oblik, odnosno liči na zmaja koji leti. To nije njeova jedina specifićnost, mnoge karakteristike čine da ovo jezero deluje nestvarno baš poput letećih zmajeva. Šume i pašnjaci oko Zaovinskog jezera su gusti, netaknuti i stvaraju ambijent neponovjlive prirode, zbog čega je ovo jezero popularnije među domaćim turistima.

Osim prirodnog ambijenta koji je bajkovit, bitno je to što je jezero veoma čisto, što predstavlja njegov glavni adut. U jezeru žive pastrmke, som, štuka, šaran, ukupno 37 vrsti riba. Upravo zbog toga je ovo mesto omiljena destinacija za strastvene ribolovce, pa je jedan od potencijala i lovni turizam.

Zaovine su idealno mesto za porodice sa decom. Uz čarobnu prirodu koja opušta, tu je nestvarno čisto jezero u kome se može uživati tokom svih letnjih meseci.